MUZIKA
Registruj se i postani i TI clan Muzika Foruma!
Pristupi

Zaboravio sam šifru

Traži
 
 

Rezultati od :
 


Rechercher Napredna potraga

Statistike
Imamo 2976 registrovanih korisnika
Najnoviji registrovani član je BrankaS

Naši korisnici su poslali ukupno 14346 članaka u 5870 teme
Decembar 2016
PonUtoSreČetPetSubNed
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031 

Kalendar Kalendar

Fluks RSS


Yahoo! 
MSN 
AOL 
Netvibes 
Bloglines 



Srpska Pravoslavna imena

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srpska Pravoslavna imena

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:33

A
Avakum, Avram, Adam, Aksentije, Aleksa, Aleksandar, Alimpije, Anđelko, Andrija, Antonije, Aranđel, Arsenije, Atanasije, Aćim
Agnija, Aleksandra, Aleksija, Ana, Anastasija, Andrijana, Anda, Anđelija, Anđelka, Anica, Anka, Antonina

B
Balša, Bane, Batrić, Berislav, Beriša, Berko, Blagoje, Blagomir, Blagota, Blažo, Blaško, Bogdan, Bogić, Bogoboj, Bogoljub, Bogomir, Bogosav, Borko, Božidar, Bojan, Borko, Borivoj, Borisav, Borislav, Boriša, Boško, Branimir, Branislav, Branko, Bratislav, Bratoljub, Budimir, Budislav.
Biljana, Bisenija, Biserka, Blaginja, Blagica, Blaženka, Bogdana, Bogdanka, Božana, Božidarka, Bojana, Borka, Bosiljka, Branislava, Branka, Bratislava.

V
Vajo, Vasilije, Vasilj, Vekoslav, Velibor, Velizar, Velimir, Velisav, Veličko, Veljko, Veroljub, Veselin, Vidak, Vidoje, Viktor, Vilotije, Vitomir, Vićentije, Višeslav, Vladan, Vladeta, Vladimir, Vladislav, Vlajko, Vlastimir, Vojimir, Vojin, Vojislav, Vujadin, Vuk, Vukadin, Vukajlo, Vukan, Vukašin, Vukmir, Vukoje, Vukosav, Vukota, Vuksan, Vučko.
Valerija, Varvara, Vasilija, Vasiljka, Vaskrsija, Veliborka, Velinka, Vera, Verica, Verka, Veronika, Veroslava, Veselinka, Vesna, Vidosava, Viktorija, Violeta, Višeslava, Višnja, Vladanka, Vlastimirka, Vojislava, Vujadinka, Vujka, Vukosava.

G
Gavra, Gavrilo, Gvozden, Genadije, Georgije, Gerasim, German, Gligorije, Gojko, Golub, Goran, Gradimir, Grgur, Gligorije, Grozdan, Gruja, Grujica.
Gavrila, Gavrilka, Gvozdenija, Georgina, Gmitra, Gordana, Gospava, Grozdana.

D
David, Dalibor, Damjan, Danilo, Darko, Danojlo, Desimir, Despot, Dimitrije, Dimčo, Dinko, Dmitar, Dobrašin, Dobrivoj, Dobrilo, Dobrica, Dobrosav, Dojčin, Dojčilo, Dorotej, Dositej, Dragan, Dragić, Dragiša, Dragoje, Dragoljub, Dragomir, Dragorad, Dragoslav, Dragutin, Dražo, Draško, Dušan.
Daloborka, Damjanka, Danica, Danojla, Darinka, Desanka, Despina, Divna, Dmitra, Dobrija, Dobrila, Dobrinka, Dobrica, Doroteja, Dostana, Dragana, Draginja, Dragica, Dragojla, Dragoslava, Drenka, Drinka, Dubravka.

Đ
Đenadije, Đorđe, Đukan, Đura, Đurađ, Đurđe, Đurica.
Đenadija, Đurđija, Đurđevka, Đurđica.

E
Emol, Emilijan.
Eva, Evgenija, Evdokija, Ekaterina, Emilija.

Ž
Žarko, Želimir, Željko, Živadin,Živan, Živanko, Živko, Živojin, Živomir, Živorad, Života, Žika.
Žaklina, Želimirka, Željka, Živadinka, Živana, Živanka, Živkica, Živka, Živodarka, Živoratka, Živoslava, Živoslavka.

Z
Zaviša, Zarija, Zarije, Zdravko, Zlatibor, Zlatko, Zlatoje, Zlatomir, Zlatosav, Zoran, Zosim, Zrinko.
Zaga, Zagorka, Zvezdana, Zvonka, Zdravka, Zlatica, Zlatomirka, Zora, Zorana, Zorica, Zorislava, Zorka.

I
Ivan, Ivica, Ivko, Ivo, Ignjat, Ignjatije, Igor, Ilija, Isaija, Isailo, Isak, Isidor.
Ivana, Ivanka, Ivka, Ivona, Ikonija, Ilinka, Irena, Isidora.

J
Jagoš, Jakov, Jakša, Janićije, Janko, Janča, Jevrem, Jevta, Jevtimije, Jezdimir, Jelenko, Jelisije, Jeremija, Jerotije, Jovan, Jovica, Joviša, Joksim, Jordan, Josif, Jugomir, Jugoslav, Julijan, Justin.
Javorka, Jagoda, Jadranka, Jana, Janovka, Jasmina, Jasminka, Jasna, Jevdokija, Jevrosima, Jela, Jelena, Jelika, Jelisaveta, Jelisavka, Jelica, Jelka, Jefimija, Jovana, Jovanka, Jordanka, Julija, Julijana, Julka.

K
Kamenko, Kiprijan, Kirilo, Kojadin, Komnen, Konstantin, Kornelije, Kosan, Kosta, Kostadin, Koča, Krsman, Krsta, Krstan, Krstivoje, Kuѕman.
Kadivka, Kasija, Katarina, Katica, Kleopatra, Koviljka, Kojadinka, Kosana, Kosara, Kosovka, Kostadinka, Kristina, Krsmanija, Krstana, Krstina, Krunoslava.

L
Laza, Lazar, Lale, Leontije, Lepoje, Lepomir, Lola, Luka.
Lara, Latinka, Lela, Lena, Lenka, Leonida, Leonora, Lepa, Leposava, Lidija, Liza, Lila, Lilijana, Lola, Luča, Lučija.

Lj
Ljuba, Ljuban, Ljubivoje, Ljubinko, Ljubiša, Ljubo, Ljubomir, Ljupče.
Ljeposava, Ljilja, Ljiljana, Ljuba, Ljubica, Ljubinka, Ljubomirka, Ljupka.

M
Makarije, Maksim, Manojlo, Marijan, Marinko, Marko, Mateja, Matija, Melentije, Metodije, Mijailo, Mijalko, Mijat, Miladin, Milan, Milanko, Mile, Milenko, Milentije, Mileta, Milivoj, Milija, Milijan, Milinko, Milisav, Milić, Milovan, Miloje, Milojko, Milorad, Miloš, Milun, Milutin, Miodrag, Miomir, Mirko, Miroljub, Miroslav, Mirčeta, Mitar, Mihailo, Mladen, Mladomir, Mojsilo, Mladimir, Momir, Momčilo, Moša
Magdalena, Makrena, Malina, Margareta, Marija, Mašinka, Melanija, Miladinka, Mileva, Milena, Milenija, Milesa, Milijana, Miloica, Milka, Milojka, Mirjana, Miroslava, Mitra.

N
Najdan, Nastas, Naum, Nebojša, Negovan, Negomir, Negoslav, Nedeljko, Nemanja, Nenad, Neofit, Nestor, Neško, Nikita, Nikodim, Nikola, Nikon, Nikša, Ninko, Ninoslav, Nićifor, Novak, Novica, Novko.
Nada, Nadežda, Nastasija, Natalija, Nevena, Nevenka, Negosava, Nedeljka, Nerandža, Nikolija, Ninoslava, Novka.

Nj
Njegovan, Njegoje, Njegomir, Njegosav, Njegoslav, Njegoš, Njeguš
Njegosava, Njegoslava

O
Obrad, Obradin, Obren, Ognjen, Ozren, Oliver, Omilj, Ostoja.
Obradinka, Obrenija, Ozrenka, Olga, Olgica, Olivera, Oliverka, Olja.

P
Pavić, Pavle, Pantelija, Paun, Peran, Petar, Petko, Petronije, Pimen, Prvoslav, Prvul, Predrag, Prerad, Pribislav, Prijezda, Prodan, Prokopije, Prohor, Puniša, Puriša.
Pava, Pavlija, Pajka, Paraskeva, Pauna, Pelagija, Peladija, Perka, Persa, Persida, Perunika, Petra, Petrija, Petruša, Podgorka, Poleksija, Prvoslava, Prvoslavka, Prodana, Poljka.

R
Radan, Radenko, Radivoj, Radivoje, Radisav, Radič, Radiša, Radmilo, Radovan, Radoje, Radojica, Radojko, Radojlo, Radoljub, Radoman, Radomir, Radonja, Radosav, Radoslav, Radoš, Radul, Radule, Rajica, Rajko, Ranđel, Ranisav, Ranko, Rastivoje, Rastislav, Rastko, Ratibor, Ratimir, Ratko, Ratomir, Rafailo, Raško, Relja, Ristivoj, Ristivoje, Radoljub, Rozmir, Rozomir, Roman, Ruvim, Rusomir
Ravija, Ravijojla, Radenka, Radivojka, Radija, Radinka, Radmila, Radojka, Radojla, Radomirka, Radoslava, Radoslavka, Razumenka, Rajka, Ranđija, Ranka, Ratiborka, Ratka, Roskanda, Roksandra, Ruža, Ružica, Razumirka, Rumenka.

S
Sava, Savatije, Samuilo, Svetislav, Svetozar, Svetoje, Svetolik, Sekula, Selimir, Serafim, Sergije, Sibin, Sima, Simeon, Siniša, Slaven, Slavenko, Slaviša, Slavko, Slavoljub, Slobodan, Sotir, Sofronije, Spasoje, Spira, Spiridon, Spomenko, Srba, Srbislav, Srboljub, Srđa, Srđan, Sredoje, Sreten, Sretoje, Srećko, Srpko, Stavra, Stamenko, Stanimir, Stanislav, Staniša, Stanko, Stanoje, Stanojlo, Steva, Stevan, Stepan, Stefan, Stojadin, Stojan, Stojiljko, Stojko, Stojmen, Stokan, Stole, Strajin, Strahinja, Stracimir.
Sava, Saveta, Savka, Sajka, Sandra, Sanja, Sara, Svetislava, Svetislavka, Svetlana, Selena, Sibinka, Simeuna, Simka, Simona, Simonida, Sinđelija, Slavenka, Slavica, Slavka, Slavna, Slobodanka, Smilja, Smiljana, Smiljka, Snežana, Soja, Sojka, Soka, Sonja, Sofija, Spasenija, Spomenka, Srbijanka, Srbislava, Sretenka, Stajka, Stojka, Staka, Stamena, Stamenija, Stana, Stanija, Stanika, Stanislava, Stanica, Stanka, Stanojka, Stanojla, Stevanija, Stevka, Stoja, Stojadinka, Stojana, Stojanka, Stojka, Stojna, Suzana, Sunčica.

T
Tadija, Tanasije, Tanasko, Tatomir, Taško, Teodor, Teodosije, Teofan, Teohar, Tešman, Timotije, Tiosav, Tihomir, Tode, Todor, Toma, Tomislav, Toplica, Toša, Trajan, Trajko, Trivun, Trifun, Tugomir.
Tada, Tamara, Tankosava, Tanja, Tatjana, Teodora, Tijana, Tina, Todora, Tomanija, Tomka, Trajanka.

Ć
Ćetko. Ćile, Ćirilo, Ćiro
Ćana, Ćanka, Ćirka, Ćuba.

U
Uglješa, Ugljen, Uranko, Uroš
Ubavka, Una.

F
Fedor, Feodor, Filip, Filiman, Filotej, Filotije.
Fanija, Fema, Filipa, Filipinka

H
Hariton, Hranislav, Hristivoj, Hristivoje.
Helena, Hranislava, Hranislavka, Hristina.

C
Cane, Cvetin, Cvetko, Cvetomir, Cvijan, Cvijetin, Cvijo, Cviko.
Caja, Cajka, Caka, Cana, Cveta, Cvetana, Cvetanka, Ceca.

Č
Časlav, Čeda, Čedomir, Čubrilo.
Časlavka, Čedomirka.

Š
Šako, Šale, Šiško, Špiro.
Šana.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Zemlja nam je mati

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:35

Kada veliki Beli poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju - previše od nas traži... Kako se može prodati nešto, ili kupiti nebo i toplina zemlje?
Tako nešto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode... Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i u životu mog naroda, deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo povijeno telo ponijevo i čovek, sve pripada istoj porodici.

Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode - glas je oca moga oca. Reke su naša braća, utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke vaša i naša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu niste bratu pružili.

Znamo, da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi... Prema majci zemlji i prema bratu nebu odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.

Ne znam. Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči... U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kome bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice.

Najveće blago crvenog čoveka je vazduh... Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog koji je dugo na samrti, imun je na smrad. Prodamo li zemlju, morate se setiti da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah, prihvatiće njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.

Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći.

Šta je čovek bez životinja? Kad bi životinja nestalo, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Što god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju decu, kao što mi učimo našu, da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju, snađe i njenu decu.
"Pljuje li čovek na zemlju, pljuje na samog sebe.
Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji"
* * *

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Abraham Linkoln (1809-1865) ponudio je 1854. godine da država kupi veliki deo indijanske zemlje a indijanskom narodu obećan je rezervat. Na ponudu dobio je odgovor od poglavice Sietla. Ovo pismo se ubraja među najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o čovekovoj okolini. Pismo se šalje svim zemljama sveta povodom Svetskog dana čovekove okoline 5. juna a šalje ga UNEP. Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu. Čovek ne pripada zemlji, zemlja pripada čoveku. Poenta ove priče je da čuvamo ono što nam Bog dao, a ne da uništavamo. Jer kad uništimo kuću u kojoj živimo,nemamo gde više. A pred Bogom će svi odgovarati po 4 osnova. 1.Savest. 2.Tvorevina. 3. Stari Zavet. 4. Novi Zavet ! Dakle tu su svi sa Zemaljske kugle obuhvaćeni. I oni koji nikad za Hrista čuli nisu. Biće pitani na Strašnom Sudu po prva dva osnova.A ovo je rekao jedan od najpametnijih indijanaca, koji ne znajući za Hrista znao za ova dva prva pitanja koja se ticala njegovog naroda. Znam ja šta je poenta priče ali činjenica je da je poglavica pogrešio kada je rekao da čovek pripada zemlji a ne zemlja čoveku. Zna se dobro za koga je Bog napravio svet.

Podsećanje na odgovor Poglavice Sijetla Velikom belom poglavici u Vašingtonu


Noć i dan nikada neće moći stanovati zajedno

Poodovano smo zašli u nedane koji danu nikako ne daju da bude dan. Naš jedini šar nikada valjda nije bio ugroženiji i obeznadjeniji no kao što to danas izgleda i kao sto on vaistinu i jeste. Badava beše Niniva, badava Sodoma i Gomora. Belzebub nikada nije bio toliko i tako nezajažljiv u proizvodnji globalnog zla i svega što uz to ide, kao što je to zapamćeno u poslednjih dvadesetak desetleća.


Na svakom koraku ništaci i nišči duhom, uz ništenje svih ljudskih svetlih i svetih tragova u čovekovom dugovekom dvopapkarskom batrganju kroz razistoriju. Tamo gde behu Semiramidini viseći vrtovi i gde su se pisali prvi ljudski zakoni, poput onih Hamurabijevih i tamo gde je Šeherezada u Hiljadu i jednoj noći uspela sa svojim pričama da umilostivi nemilosrdnog krvnika i time prizove spasonosnu zoru, tamo danas u poduzem kontinuitetu besni neobjašnjiv zločin (došav nezvan od ’nekud’ ili 'niotkud'), uz stotine hiljada žrtvi od one najnevinije vrste.

Za današnjeg neukog i polupismenog krvnika ne postoje Šeherezadine priče, niti bilo koje druge priče, jer mu one ništa ni ne znače. On Danas razume samo “muziku” šuštanja zelenih i sve tanjih novčanica koje donose nafta i opijum u nekoj svojoj neuhvatljivoj crnoj proporciji, kao što je zveckanje krvava srebrenjaka Juče isto to bilo za Judu iz Skariota. Na stvari oko nas, ali i u nama, treba gledati procesualno. Nije li na vreme mudri i beskompromisni čitač nečitljivih i slabo vidljivih signala i znakova nadolazećih historijskih, dakle, civilizacijskih cunamija, kakav je već bio Oskar Špengler, gotovo proročanski upozorio u svom čuvenom udžbeniku dijagnostike "Propast Zapada" - "Amerika je Kartagina savremenog doba". Ko je mogao tada, pre stotinjak godina, čak i natruniti ili naslutiti u kakvu će se nezajažljivu alu prometnuti to, tek izleglo, zmijče sa Potomka. Ali neumoljivi analitičar, kome su i sinteze bile jako bliske, imao je već dovoljno podataka za takav zaključak, jer jedan neverovatan medjunarodni zločin se već bio desio, svakako po naredjenju "onih" nekoliko desetaka porodica, koje besprizivno vladaju "anglo" područjem (a i "šire"). Naime, 1903. godine USA je otkinula severni komad Kolumbije i "demokratski", na najbuzdovanskiji način, po svom unikatnom dvopartijskom sistemu, ovaj zločin proglasila za novu državu - Panamu (a sve zbog Panamskog kanala, kako će se on kasnije i nazvati). Pod ovom troslovnom korporacijskom sintagmom - USA, autor podrazumeva onih, već spomenutih, par desetaka porodica, koje o svemu tako bezobzirno (slučaj UK princeze Dajane) odlučuju u "anglo" području ali i šire i sve šire. To zmijče će, pre svega, uz nepojmljive ekološko-etičke i druge esencijalne probleme, našem jedinom šaru doneti više od 150 ratova, vojnih intervencija i najprljavijih prevrata i to samo u poslednjih šezdesetak godina. Medjutim, celo to ljudsko zlo, taj ljudski čemer i nečistoća što su prekrili našu planetu, a leka niotkud, primećeni su takoreći u samom zametku i znatno ranije i sa merodavnog mesta, da merodavnije ne može da bude.

Ima tome stotinupedeset i neku godinu kako je gorostas ljudskosti i umnosti, sopstvenik spoznanja o svevremenosti ljudskog usuda, kakav je bio Poglavica Sijetl (1786-1866), održao svoj istorijski govor-odgovor, upućen Velikom belom poglavici u Vašington i proročanski ukazao šta će se desiti sa ljudskim rodom ako nastavi putem najogoljelije destruktivnosti i samoživlja, ne poštujući zakone prirode.

- "Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, onda bi i čovek umro od velike usamljenosti duha. Što god se desi životinjama, uskoro će se desiti i čoveku. Sve stvari su povezane."

Poglavici indijanskih plemena Sukuamiš i Duamiš došao je omaleni (za stopu niži od Sijetla) i sitnoglavi guverner Isak Stivens sa "predlogom" Velikog belog poglavice iz Vašingtona, da Poglavica Sijetl proda svoju zemlju hraniteljku. Dva miliona akri za celih stotinu i pedest hiljada dolara! Maloglavi Stivens, inače od Vašingtona zadužen i za "indijanska pitanja" i tipičan predstavnik nezajažljivih vašingtonsko-viktorijanskih apetita, bio je prilično kratak u svom "objašnjenju" šta je Veliki beli poglavica hteo sa svojom "ponudom" da kaže. Mi Srbi smo takve ponude-diktate u novije doba doživeli čak u nekoliko navrata. Posebno je bio svirep i podmukao onaj iz 27. marta 1941. godine, a ništa manje svirepijii ali zato još više podmukliji bio je tzv."Kumanovski sporazum" iz 1999., u "društvu" sa jednom drugom nepodnošljivom lakoćom svireposti i podmuklosti koja još uvek traje, poznatoj i zločuvenoj u narodu kao - Dosmanlijski Peti oktobar (Peti ili neki drugi brimer Luja Bonaparte, ako me 'memorija pamćenja' ne vara).

Poglavica Sijetl, gorostas u fizičkom smislu (kako su zapisali savremenici), ali otmenog i plemenitog izgleda, ogrnut indijanskim ćebetom, izgledao je nestvarno poput starih rimskih plemenitaša i patricija.

- "Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. To neće biti lako. Svako parče ove zemlje je sveto za moj narod. Kako možeš kupiti ili prodati nebo ili to-plotu zemlje? Mi nismo vlasnici svežine vazduha i blistanja vode..."

U svom istorijskom govoru Poglavica Sijetl se sećao bliže prošlosti kada je njegovog naroda bilo kao talasa na uzburkanom moru, a sada ih je preostalo vrlo malo. No, ljudi dolaze i odlaze, baš kao morski talasi, kazao je on. Znao je, da, ako ne prihvati "predlog" Velikog belog poglavice iz Vašingtona, da će bledoliki doći sa puškama i topovima (kao što je i bilo). On vidi da je njih sada kao trave u preriji, ali da dan i noć neće moći ni-kada stanovati zajedno. On se sa svojih nebeskih visina neopoganjene ljudske čistote ponadao da je predlog Velikog belog poglavice iskren i da se neprijateljstva izmedju crvene i bledolike braće neće više vratiti, jer u tom slučaju:

- "Mi bi mogli izgubiti sve i dobiti ništa ... Nema smrti. Samo promena svetova... Uzmi samo sećanja, ostavi samo tragove svojih stopala..."


ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpska Pravoslavna imena

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:35

Sa nama se desilo i dešava se upravo tako i to poprilično dugo i beznadežno. Jedina naša poputnina bila su (a i biće) naša sećanja na one nedane kada su nas isterali (a kad to nisu) iz naših stanova, kuća, zemaljskih (gruntovnih) i matičnih knjiga, pa čak i grobalja. Rušenje srpskih grobalja se nastavilo bukvalno do današnjih dana i to kao poseban državotvorni zadatak nastalih natonoščadi na prostoru pokojne Jugoslavije. Tako je nedavno (maj 2008.) porušeno srpsko groblje u Benkovcu u prisustvu novoustaških vlasti. No da se još jednom nevoljno podsetimo, sve ovo najnovije zlo je počelo sa krvavim kreščendom podno Karavanki i Triglava (gde su bespomoćni vojnici JNA ubijani kao zečevi - kolateralna šteta za gore pripomenutih par desetina porodica), potom su došle Plitvice, pa Pakrac i na kraju cela Republika Srpska Krajina. Jedna od podrepnih muva Belzebubovog NATO ata, inače tekući predsednik tekuće NDH je, uz gotovo literarni sarkazam, velikodušno ponudio da prognani Srbi (osim sećanja, za koja on, srećom, nije ni znao) mogu u svoj svojoj svekolikoj bežaniji poneti sa sobom samo blato na opancima. Ubrzo se Belzebubova pljačkaška i zlotvorska bratija i dinamika spustila i na Ćopićevu “Petrovačku cestu”. Kolone obogaljenih srpskih izbeglica nisu se ni prekidale do današnjih dana, menjajući u kontinuitetu svoje izbegličke adrese. Da je djavo definitivno došao po svoje i po ono što mu je “neko” (a ko je to - "neko") "negde" (a gde je to - "negde") obećao moglo se lako pročitati već 17. februara 1992. godine i “onoga” što će posle da sledi i stravično poslediči do ovogodišnjeg i ostalih 17. februara. U sred srede sarajevskog karakazana Alija Izetbegović, bivši esesovac i pripadnik zloglasne 13. SS “Handžar” divizije, zločuveni "autor" još zločuvenije "Islamske deklaracije", kao novoneizabrani (na izborima je zapravo pobedio Fikret Abdić Babo, što je "Priči sa zapadne strane" bilo veoma dobro poznato, a "možda" i malo više od "toga") predsednik Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine i jedan od čelnika islamskog ekstremizma u Evropi iz "čista mira" prihvata inicijativu (takodjer iz čista mira i "ničim izazvanu") mladjanog saksofoniste i guvernera države Arkanzas V. J. Klintona o uspostavljanju bliske saradnje ovih dveju državau oblasti kulture, obrazovanja, privrede, nauke i (naročito) drugih oblika saradnje. U tom smislu Izetbegovićeva vlada rečenog 17. februara 1992. godine donosi i odluku o prihvatanju rečene inicijative (za koju nije poznato kad je stigla i na čiju adresu), dok se februar proglašava “Mjesecom Bosne i Hercegovine i Arkanzasa”, takoreći najbližih komšija. Znači, obadvojica su već bili pomno obavešteni sa pravog mesta i u pravo vreme da Jugoslavija treba da umre. Prvi pripadnici Al Kaide, Hamasa, Hezbolaha, već su bili (kad pre) u Sarajevu i to sa propisnim BH državljanstvom (kad brže) (!). Još brže su stigli i strašni rezultati jednog neverovatno razrogačenog zla koje je planirano donela (i još uvek donosi) ova i ovakva bliska “saradnja” tako bliskih suseda (da bliži ne mogu da budu). Šta se desilo sa Srbima Sarajeva, Tuzle, Mostara, Bihaća, Zagreba, Siska, Osijeka, Bjelovara, Varaždina, Virovitice, Gospića, Zadra, Ljubljane, Maribora, Prištine, Peći, Djakovice, Prizrena, Mušutišta, verovatno se nikada neće potpuno ni saznati, premda su neki masovni zločini (poput masakra konvoja JNA u Tuzli i u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici imali i direktan televizijski prenos. Da li više iko i spominje, recimo, nepojamni novoustaški zločin nad Srbima u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Tudjmanove ustaške snage, ranga jedne brigade, uletele su u iz čista mira u ovo srpsko posavsko selo i za samo jedan sat 26. marta 1992. godine masakrirali 20 srpskih civila. Iz susedne NDH oni su se ponovo vratili i idući dan i usmrtili jos 51 srpskog civila u ovom ojadjenom selu, koje je vatikansko-ustaški Jasenovac preživelo samo u retkim tragovima. Bilo je to samo mesec i neki dan po ozvaničenju gore navedene saradnje. Niko više i ne pominje strašne zločine i strašnu ljudsku posuvraćenost u zapadnoslavonskom Marinom Selu ili, recimo, ličkom Divoselu, a o nekom sudskom procesuiranju tih i ostalih zločina može biti razgovora samo u ravni pominjanja - lanjskih snegova. Ovovremeni Torkvemada u svom prestonom Hagu nije se ni glasnuo ni trepnuo okom nad ovakvim ljudskim zlom. Imao je sve pojedinosti cak i o ubijanju mladjih Srba širom pokojne Jugoslavije (a i šire, naročito u Albaniji) i vadjenju njihovih vitalnih organa zbog sve izraženijih “potreba” na “tržištu” i nije li se u toj i takvoj “trgovini” spominjalo i ime nezaobilaznog Bernarda Kušnera i koga li sve još (!) ! Prisilno uzimanje krvi od zarobljenih Srba nije bilo ni u ravni najbezazlenijih prekršaja u oblasti ljudskog saobraćaja. No da se na trenutak zadržimo još malo na 17. februaru, kao takvom.
U ovom mesecu Arkanzasa i već uveliko alkaidisane Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine nakon 16 godina na isti dan došlo je do overavanja te i takve saradnje i na prastarom kosovskometohijskom srpskom jugu. Jedna ulica u Prištini (a nešto kasnije i u Peći) je čak ponela i ime, nikog drugog, već pomenutog saksofoniste i to u društvu sa njegovim imenjakom Vokerom, organizatorom besramne i bezočne inscenacije u Račku (nova varijanta sarajevskih Markala), da bi se obezbedio kakav-takav “casus beli” za planirano bombardovanje desne obale Drine (kasnije će doći joć bezočnija i svirepija laž i inscenacija u Ibici, nešto slično što je za vreme Buša Starijeg uradjeno sa neverovatnom “pričom” o ubijanju kuvajtskih beba u inkubatorima od strane Sadamovih vojnika). Novoveki Belzebub je tako višedecenijske najsurovije masovne arnautske zločine nad srpskim narodom, uz brojne najbezočnije inscenacije (što ni turski sultani nisu dopuštali, a inače su svašta dopuštali), overava sa državnim insignijama, uz gotovo potpuni muk tog medjunarodnog čuda što se zove medjunarodna javnost. Nema više jednog Emila Zole da krikne kako ubijaju jedan narod (zar, ne). Istina, austrijski pesnik Peter Handke ne prestaje da neustrašivo upozorava svetsku javnost na strašne zločine nad prastarim srpskim narodom ali - "Nigdenikog u polju". Pre su se “oni” koristili Vidovdanima, kada su činili masovne zločine nad Srbima i kada su hteli ujesti Srbe za dušu, a sada više nisu važni ni takvi “detalji”, jer su na dnevnom redu novi adeti. Dovoljan je sada samo i 17. februar, jer novootkrivena ogromna nalazišta nafte i prirodnog gasa u graničnoj regiji Srbije i Albanije su presladak zalogaj (uz kavkasku naftu i kokain, svakako) i tu nema vremena za čekanje, jedino je Belzebub nestrpljivo morao sačekati da mu ponovo njegovi izaberu njegove Aganlije i Kučuk Alije u dosmanlijskom Beogradu. Njihovi preci što ih pamtimo iz Višnjićeve "Bune na dahije" se doimaju kao veoma obzirni ljudi. Srbijom danas vladaju Ne-Srbi, koje su "izabrali" nesrpski glasači (!) ! I to će biti zapamćeno, kao što treba biti zapamćeno da se grupa od 5 Belzebubovih ratnih brodova uputila (za svaki slučaj) “ovih” prvomartovskih dana 2008. u tzv. kulturnu posetu (!) albanskoj luci Drač, koja bi trebalo da uskoro postane davno planirani terminal Belzebubovog naftovoda (i drogovoda). Minulog oktobra (opet oktobar) imali su "oni" malo severnije velike pomorske manevre, uz učešće čak 12 zemalja iz tzv. NATO pakta. Arnauti su tu bili kao veoma aktivni posmatrači. Hitlerov Gebels bio je i ostao malo dete (malji deca) za ovovremene proizvodjače globalnih laži i svega ostalog što tome na najsvirepiji način poslediči.

Uzmi samo svoja sećanja, ostavi samo tragove svojih stopala… Desetogodišnju Zoricu Milatović Arnauti su isterali sa roditeljima 1999. godine iz njihovog stana u Prištini, tek da se zna da je Belzebubov NATO stigao na mesto zločina i da je “bondstilizacija” prastarog srpskog juga i Kosova i Metohije uveliko počela. Smestili su se u napuštenu veterinarsku stanicu u Čaglavici, koja je za stoku postala neuslovna. Došli su sa samo jednom kesom u rukama, a sada nemaju ni za tu jednu kesu, kaže njena baka Gordana. Posle 17. februara, kada je Belzebub oživotvorio svoje najnovije natonošče, po noći dolazi raspomamljeni arnautluk i ispaljuje rafale preko krova njihovog novog doma, alakajući - “Urime paversija” (Srećna nezavisnost). Mala Zorica sanja kako ide sama ulicama Prištine i pita se da li će više ikada šetati ulicama njenog slobodnog rodnog grada. Ne sme da izadje pred kuću, jer se plaši da je Arnauti ne ukradu i prodaju u roblje. Ili, ko može i sme otići do Uroševca i posetiti tamošnje srpsko groblje. Svi spomenici su porušeni i groblje je sravnjeno sa zemljom. “Grobovi naši boriće se s vama”. U centru grada se viori ogromna američka zastava. Otimačina srpske imovine na kosovsko-metohijskom prostoru (a i šire), uz ostale popratne kriminalne aktivnosti se nastavlja samo tako i uz veliku naklonost i koordinaciju ‘novih suprevizora’ i naredbodavaca. Slučaj kidnapovanja Ljubomira Mirkovića (maj 2008) je paradigmatičan ‘slučaj’. Zlu se nadaj dobro ti neće dodijati. Urime paversia. Koliko juče su alakali - Bab Hitler i Amidža Musolini. Danas im se spisak ove i ovakve “rodbine” i "kumova" malo odužio. Jer ako spomeneš Klintona, moraš i Klintonušu mu. A kako i ne bi, kad te tako i toliko zadužila (a i ti nju još više). Nije li ona na nekoj od svojih belosvetskih "humanitarnih misija", zvala svog vernog supruga iz tamo neke (sve siromašnije) Afrike i naredila da se Srbi imaju što hitnije bombardovati. I već nakon tri dana od tog njenog duboko humanitarnog telefonskog naredjenja-izvršenja počele su da padaju bombe i po desnoj strani naše nesrećne reke Drine. U tome svemu Monika ti nekako dodje kao danajski miraz. Ako ti je do spominjanja Buša (a bilo bi ti bolje da ga i ne spominješ), on je nedavno boravio u Africi i definitivno je oborio Darvinovu teoriju da je čovek nastao od majmuna, jer su majmuni već dokazali da imaju mnogo pametnija posla, nego da se upuštaju u takve dubioze. Za vreme svoje ’radne posete’ Alžiru uspeo je da provali neverovatan biser. Okupljenoj (po naredjenju) masi (u svom 'vickastom' tonu) obratio se duboko umnim rečima (što mu je inače ustaljeni obicaj, da bne kažemo, manir) da je imao žarku želju da ih pozdravi na njihovom jeziku ali je, eto, nevoljno morao da odustane od te svoje namere samo zato što je uvek bio loš sa - algebrom (!)! Ovo čudo od drzavničke mudrosti se, eto, setilo ili negde čulo da reč - algebra (Al-džabr) ima arapske korene (zahvaljujući nenadmašnoj renesansnoj svestranosti jednog Muhameda ibn Muse al Horezmija (ca 780-ca 850), prim. M. R.). Ovom neopojanom umniku posle toga nije bio dalek ovaj i ovakav 'zaključak', tj. da Arapi uvek 'algebruju' dok on tako moćno i duboko umno 'lengvidža'. Ako si već njega spomenuo (premda bi ti bilo lakše i bolje da nisi, jer algebra je čudo nevidjeno) onda moraš da se zahvališ i ocu mu (posebno zbog te neverovatne patologije oko izmišljanja tako nepojmljivo surove “priče” o ubijanju kuvajtskih beba u inkubatorima, a proizvodnjom te i takve ‘literature’ primereno je rukovodio senator Tom Lantoš, inače dušu dao za takve i slične ‘poslove’), pa ćeš tako otići i do dede mu, koji nije bio nimalo gadljiv u saradnji sa “onima” koji su u Nemačkoj došli na vlast 1933. godine. U ovoj podugačkoj listi morali bi se zahvaliti, pored pomenutih nepomenika, i nekolicini američkih kongresmena (Džo Diogardi, Bob Dol, ...), a naročito aktuelnom predsedničkom kandidatu Džonu Mekejnu, koga pamtimo iz početka Klintonove razgaćene bombarderske kampanje po zemlji Sorabiji, obogaćene sa osiromašenim uranijumom (!), kada je tražio od Klintona da progura kroz senat rezoluciju koja bi ovlastila Klintona (i ko zna koga još) da upotrebi kopnene trupe protiv Srba, iako već poodavno pojedini američki generali u mirovini nisu ni malo mirovali, davajući instrukcije - "Šta da se radi", počev od "bečkih konjušara" u Ljubljani (koji su još u vreme J. B. Tita dobro rabili svoju "nezavisnost"), pa sve do Skoplja, nekadašnje prestonice Cara Dušana. Za njega, Mekejna, Edvard Zer u Washington weekly"-ju kaže da je Mekejn dobro poznat po družbi sa običnim kriminalcima kao i po trajnoj slabosti prema novcu i korupciji, pominjući detalj kako je ovaj "vijetnamski heroj" poslao telegramsku čestitku njujorškom donu Džozefu Džo Bonanu za njegov 90. rodjendan. Ništa novo pod kapom nebeskom, posebno u ovom delu našeg jedinog šara, poznatijem kao - "Priča sa zapadne strane".

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpska Pravoslavna imena

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:37

Vraćamo se Uroševcu Nejakog Uroša. Tamo gde su nekad bile srpske kuće i velika lepa dvorišta, voljom gore pomenutih par desetaka porodica, tamo su sada podignute ogromne zgrade, kafane i restorani. Hram SPC u samom centru prkosno samuje sav u ranama. Od dolaska Belzebubovih “junaka” (Kfor) ovaj hram je tri puta paljen i miniran. Nisu uspeli da ga sruše. Unutar crkve sve ikone su izgorele, ali su ikone Sv. Jovana i Sv. Uroša, kojima je ovaj hram posvećen, preživele paljevinu i poharu. Dve sestre Nikolić su živele sa majkom u svojoj kući u centru Uroševca. Dvorište od 25 ari, velika biblioteka i ikona Bogorodice stara 450 godina. Izdržale su u kući sve do 18. marta 2004. godine, uz bezbroj upada i pljački arnautskih bandi. Knjige nisu dirali, šta će im, a ni gazde im nisu nešto bile zainteresovane za knjige, niti će biti. Kakve knjige, kakvi bakrači. Tog dana su ih američki Kforovci prosto izneli iz kuće. Kao "plašili" su se arnautske gomile koja se “odnekud” tako nezavisno i tako nenadno pojavila i "bili" su veoma "upset" (uznemireni) zbog toga. Njihova kuća je brzo nestala sa lica zemlje, a na istom mestu su podignute tri zgrade. Oni što su bili upset, više nisu bili upset. Urime paversia - Made in USA.

Nebojša Petrović je praunuk glasovitog vasojevićkog barjaktara Bogića Camića Jovovića, koga je raspomamljeni arnautluk početkom jula 1941. godine ubio iz naručene zasede na samom izlazu iz Rugovske klisure. Barjaktar Bogić Camić bio je na začelju izbegličke kolone ojadjenih Srba koji uspeli da izbegnu sa poharane Metohije i tražili su spasa i glavi mesta podno Komova. Nebojša sa porodicom živi u centru Los Andjelosa, gde su stigli iz Beograda početkom 2001. godine. Uspešan je student na ovdašnjem Oksidental koledžu, koji je svojevremeno završio i aktuelni predsednički kandidat Barak Obama. Sa prijateljem sa koledža Šonom Mekinroom, sinom teniske legende Džona Mekinroa, pojavio se krajem februara na jednoj holivudskoj žurci, noseći veliki transparent na kojem je pisalo“Kosovo is Serbia” (Kosovo je Srbija) . Za tu priliku Šon Mekinro, pošto je dobro znao o čemu se "tu" radi (kao i svi prisutni na toj žurci na Beverli Hilsu), lično je obojio prvo slovo na ovom transparentu u vidu naše srpske trobojke. Nešto kasnije Nebojša se sa sestrom Anicom pojavio u publici na završnim takmičenjima teniskog turnira u obližnjem Indijan Velsu. Bilo je to tek koju nedelju posle američkog proglašenja (ničim izazvane) arbanaške ‘neodvisnosti’ na području Kosova i Metohije, tom prastarom srpskom počelu.Dok su Ana Ivanović i Novak Djoković junački i ubedljivo jurišali ka pobedničkom tronu i na kraju ga ubedljivo i osvojili, Nebojša je razvukao ovaj veliki transparent. Ubrzo su stigli organi reda i transparent je Nebojši oduzet, uz ‘objašnjenje’ da predstavlja politiku (!), a on je opet tražio da mu posle turnira njegov ‘ KisS’ bude vraćen, što su organi reda i učinili. Njegov komentar u vidu dijagnostičkog i veoma sugestivnog pitanja - “Pa jasam mislio, a meni su to i rekli, da ovde postoji sloboda govora i mišljenja?! - zabeležio je novinar “Njujork Tajmsa” i u trenu je (zajedno slikom transparenta) proleteo planetom.

Uzmi samo svoja sećanja, ostavi samo tragove svojih stopala… Svetlost niko ne može da ti ubije ili ukrade ili nekim dekretom oduzme. Tako nas jedna posebna svetlost, svetlost iz iskopanih Simonidinih očiju u nebeskoj Gračanici, greje nekažnjeno i iscelitelno već vekovima i niko tu ništa ne može da pokvari (sve i da hoće), čak ni sveprisutne urokljive oči tzv. medjunarodne javnosti. “Iskopaše ti oči, lepa sliko…”, tužio je i grcao poodavno pesnik Milan Rakić. Ili pak čuveno Nerodimlje. Potpuno je sravnjeno sa zemljom zajedno sa hramom SPC iz 13. veka, takoreći savre menikom prelepe i smerne Simonide. Mesto gde je bila ova stara srpska bogomolja sada služi za odlaganje smeća i ostalog djubra, koje se množi geometrijskom progresijom. Urime paversia. Mesno groblje se ne može ni prepoznati. Stari Dušanov bor, star oko 650 godina, pokušali su bezuspešno u nekoliko navrata da poseku, a onda su poslušali savet merodavnih za rušenje svega i svačega, te su ga minirali. Veliki metalni spomenik Cara Dušana su još na početku intalacije ovog neverovatnog zla nemački Kforovci prikačili za kamion i “nekud” odvukli. Svako radi onako kako je naučio. Sa golomrazicom u duši i oko nje treba otići do jedne stare i dotrajale zgrade nekadašnjeg velikog srpskog gradjevinskog preduzeća “Zlatibor” u Užicu. Ovdje je dalekih sedamdesetih bio privremeni smeštaj za sezonske radnike u vreme nekadašnje Brozomore, veoma dovitljivog i dugoročnog Belzebubovog projekta. U dvorišnom delu ove oronule zgrade se doskora moglo na jednom velikom kanalizacionom šahtu pročitati arnautska i od nekog obećana šifra - “KOSOVO RS” (Kosovo - Šiptarska Republika), ispisana u svežem betonu daleke 1970. godine. Ni oni nisu voleli genitiv kao ni Stepinac i Pavelić. Tada su neki Arnauti radili na gradnji beskonačno duge železničke pruge Beograd-Bar i spavali u pomenutoj zgradi, kao i ostali sezonski radnici. Na istim tim krevetima već osam godina spava 120 Srba, proteranih sa svetosavskog i Nemanjićkog Kosmeta. Možda su ih proterali baš ovi Arnauti, koji su tu pre njih boravili. Na nekim od ovih kreveta, koji su za otpad, mogu se i danas pročitati prezimena - Haljilji, Azemi, Murići,…Cinizam sudbine, kaže novinarka Novka Ilić (“Sanjamo Kosovo”, Sloboda - Liberty, Čikago, 25. 12. 2007., str. 4). Svi oni sanjaju Kosovo ili Metohiju i svoja velika imanja i jedan normalan ljudski život iz kojih su proterani besprizivnom voljom večno iskeženog i večno gladnog Belzebuba. Ranka Zdravković (38) je sa porodicom isterana sa porodičnog imanja u Novom Selu kod patrijaršijske Peći. Deca je mole da nikom ne govori da su izbeglice, da ih druga deca ne bi izbegavala. Njen svekar je u pratnji “vlasti” - 10 Belzebubovih “Kforovaca” otišao da vidi šta mu se desilo sa porodičnim imanjem u Vitomirici. Nije imao šta da vidi. Sve je preorano i zasejana je pšenica. Od kuće i ogromnog voćnjaka ni traga ni glasa, kao da niko tu nikada nije ni živeo. Sličnu praksu i recept je svojevremeno sprovodio u svojim zločuvenim i krvavim ekspedicijama po Baniji, Kordunu, Bosanskoj Krajini i Maks Luburić (njemu se danas u obnovljenoj NDH služe mise počasnice). Ako je ista “škola", kao što i jeste, onda je i isti “recept” , iste žrtve i isti azimuti , onda ni ne treba drugo tražiti autora ovog zločina i zla kome se kraj ne da ni naslutiti. Nije li se svojevremeno i sam J. B. Tito obreo u sred srede Rima pred kraj tzv. II svetskog rata sa celom svojom bulumentom (ljubavnice, telohranitelji, komesari, prstenje sa briljantima,…). Sve ih je ostavio da ga čekaju i otišao u nepoznatom pravcu u pratnji jednog vatikanskog crnorizca. Sa kim je pričao i kakve je dalje direktive dao, a kakve je dobio, mi do dana današjeg nismo saznali ni slova (jedino se Vatikan 'oglasio' proglasenjem Prvog maja za Dan sv. Josipa radnika), ali su zato “naši” vajni američki “saveznici” požurili da po veoma preciznim azimutima žestoko bombarduju srpske gradove iako tamo Nemaca nije ni bilo (a oni ih očigledno nisu ni tražili). Sam Beograd su bombardovali čak sedam puta. Zadnji put na Vaskrs 1944. godine ubivši oko 4500 njegovih već ojadjenih stanovnika, koji su uspeli uspešno da se sklone od brojnih nemačkih racija, ali im je glave došla “milosrdnost” ovakvih “saveznika”. U najnovijem bestijanju u proleće 1999. godine tih satanskih i kancerogenih “saveznickih” i “andjeoski milosrdnih” ugriza sa osiromašenim uranijumom, kasetnim bombama i ‘tomahavcima’ po zlatorunom Beogradu i zemlji Sorabiji ni broja se ne zna. U Novom Sadu su sahranjeni zemni ostaci Zorana Vujovića (21). Ovaj uzorni student i sportaš i izbegli kosmetski Srbin pošao je sa bratom u Beograd da protestuje protiv najnovijeg i najbesprimernijeg medjunarodnog zločina koji je počinio Belzebub 17. februara 2008. godine posle Isusa Hrista. Belzebubove dosmanlije su stigle da opogane i ovaj dostojanstveni krik vapijućeg u pustinji. Izgoreli ostaci Zoranovog tela su nadjeni u ulaznom delu američke ambasade, koji je bio oštećen požarom. Uzrok Zoranove smrti nije utvrdjen, kao što nisu utvrdjena ni imena organizatora paljevine američke ambasade. Zoran je sada gore sa svojom prabakom, koji su 1999. Arnauti zaklali u kadi u njihovom stanu u Prištini. Bili su ogrnuti belim mantilima i predstavili su se kao lekari (“bez granica”, prim. M. R.) koji, eto, su došli da je pregledaju, jer su bili ‘zabrinuti’ za njeno zdravlje, pošto su njeni još “zabrinutiji“ susedi prijavili da njihova ostarela komšinica već dugo ne izlazi iz svoga stana. Pokojni Zoran nosi dedino ime, koji je izvršio samoubistvo kada je saznao šta mu se desilo sa majkom.

Nema smrti. Samo promena svetova. Uzmi samo svoja sećanja, ostavi samo tragove svojih stopala…Marko RUČNOV


ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Jeka gusala od Bačke do Kosmeta

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:38

Pod geslom „Ne damo te zemljo Dušanova“ u Bačkom Dobrom Polju kod Vrbasa održan 16. festival guslara Srbije


Bačko Dobro Polje – Minulog vikenda, u Bačkom Dobrom Polju, kod Vrbasa, održan je 16. republički festival guslara. Tokom dve večeri, na sceni doma kulture smenjivali su se majstori struna i gudala iz svih krajeva Srbije, koji su bili najbolji na prethodno održanim regionalnim smotrama



Princeza i gusle: jedanaestogodišnja Bojana Peković (Foto P. Koprivica)

Pod geslom „Ne damo te zemljo Dušanova“ nastupilo je 40 virtuoza na ovom starom instrumentu, odevenih u narodne nošnje krajeva odakle su došli. kako je u pozdravnoj besedi istakao predsednik Udruženja guslara Vojvodine Dragoljub Miličić, „…gusle su i pre i posle cara Dušana, pre i posle Kosovskog boja, vezivno tkivo postojanja srpskog naroda: Guslar sa guslama razgovara, kazuje ko smo i šta smo bili, kakvi smo danas i kakvi ćemo biti.“

U sličnom stilu, okupljene izvođače i slušaoce pozdravio je i predsednik opštine Vrbas Željko Lainović, rekavši da su „ gusle bile, traju i ostaće jedinstvena svetinja svih Srba, one su reč i jezik, pamćenje i glas naroda, naši snovi, naša istorija, sećanje i večnost”, dodavši kako veruje da će duh, snaga i eho gusala“ sa ovog festivala, dopreti „i do Pećke patrijaršije, do Gračanice, Visokih Dečana i mnogih drugih pravoslavnih svetinja i srpskog življa, širom Kosova i Metohije.“

Na kraju dvodnevnog takmičenja, žiri je za pobednika proglasio Vlastimira Baraća iz Sjenice, drugo mesto pripalo je Milanu Mrdoviću iz Nove Varoši, a treće Vrbašaninu Zoranu Samardžiću, kojem je dodeljena i nagrada publike. U ekipnoj konkurenciji, pobednički pehar pripao je Društvu guslara „Lazar Sočica“ iz Bačkog Dobrog Polja, inače neposrednom domaćinu i organizatoru festivala. Drugo mesto pripalo je ekipi „Milan Toplica“ iz Beograda, a treće „Javoru“ iz Nove Varoši.

Sa naročitim simpatijama gostiju i učesnika propraćen je i gromko pozdravljen nastup jedanaestogodišnje Bojane Peković iz Kraljeva. Devojčica je, nadahnuto i snažno, uz zvuke svojih malih gusala ispripovedala pesmu „Car Lazar i Carica Milica“, a u konačnom plasmanu je zauzela deveto mesto. Bojana je inače odlična učenica četvrtog razreda, uz to u muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ u Kraljevu pohađa časove klavira. Za naš list kaže da je gusle zavolela uz oca Radovana, etnomuzikologa, pod čijim nadzorom, već četiri godine, svakodnevno usavršava svoje sviračko umeće i otkriva sve lepote deseteračkog stiha.

– Raduje činjenica da se među guslarskom elitom srpskih zemalja pojavljuje sve više mladih koji odrastaju u urbanim sredinama, ali ne zapostavljaju tradiciju svog naroda i predaka – kaže za „Politiku“ Bojanin otac Radovan Peković i dodaje da je kraljevačka muzička škola prva obrazovno-vaspitna ustanova u Srbiji u kojoj su gusle i još nekoliko starih narodnih instrumenata prisutne u redovnoj nastavi.




ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Srbski pozdrav?!

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:39

Poslednjih godina srbski pozdrav pobedi, salutiranje, uobičajeno se vrši sa tri raširena prsta: palcem, kažiprstom i srednjim prstom, a da se retko ko upitao šta ovaj pozdrav znači, odakle i od kada potiče. Oni koji su sebi zaista postavili ovo pitanje, došli su do vrlo neočekivanih saznanja.
Ako pitate samozvane od kada se ovaj pozdrav koristi među Srbima, neretko će te dobiti odgovor , a ako ih pitate šta znači, reći će vam da tri prsta predstavljaju Svetu Trojicu. Istinitost ovih njihovih tvrdnji možemo vrlo lako proveriti. Ako je zaista istina da se ovaj pozdrav koristi , za očekivati je da ga vidimo na slikama starih srbskih umetnika koji su dočaravali trenutke iz naše slavne istorije. Ako ne tu, a ono barem od kada se pojavio fotoaparat. Bilo bi vrlo prirodno videti oduševljene srbske borce posle Cerske ili Kolubarske bitke, ili posle proboja Solunskoga fronta kako pokazuju tri prsta. Međutim, takvih slika i fotografija nema.Čak ni u mnogobrojnim zapisima, bilo istoriografskim, socioliškim ili etnografskim, nigde nema ni slovca o ta tri prsta.
U tom slučaju krenimo i dalje prema današnjici. Dolazimo do Drugog svetskog rata. Za očekivati je da ćemo ovakav pozdrav videti na mnoštvu fotografija boraca Ravnogorskog, četničkog, pokreta čiji najviše i koriste ovakav pozdrav. Ipak, ni tu se ama baš ni na jednoj slici ne vidi da iko pokazuje tri prsta, niti se i u jednom opisu nekog značajnog događaja pominje da je iko ikada pokazao tri prsta kao znak nekakvog oduševljenja. Interesantno je da to čak ne pominju ni stranci koji su u to vreme boravili u četničkim jedinicama. Nigde ništa o tri prsta kod Srba.
Ipak, uspeli smo pronaći neke izvore iz vremena Drugog svetskog rata, koji pominju, ili pokazuju ovakav pozdrav. Iznenađuje činjenica da ti izvori ne vode ka srbskim četnicima, ili bilo kojim drugim srbskim jedinicama, već na sasvim suprotnu stranu, ka hrvatskim ustašama. Naime, hrvatske ustaše, o kojima ne treba posebno trošiti reči, polagali su zakletvu svome pred rimokatoličkim sveštenikom sa raširena tri prsta, palcem, kažiprstom i srednjim prstom, desne ruke. Ovakav pozdrav hrvatske ustaše preuzele su od nemačkih SS jedinica, mada se po nekim izvorima naslućuje da su Hrvati ovakav pozdrav koristili čak i u Prvom svetskom ratu.
Slično su zakletvu polagali i elitni srpski odredi u Drugom svetskom ratu, odredi Srbskog Dobrovoljačkog Korpusa. Sličnost je u tome što se podizala desna ruka i što su se mali i domali prst postavljali jednako kao i kod ustaša, ali tu se svaka sličnost završava. I kod jednih i kod drugih, mali i domali prst su spojeni i savijeni uz dlan, kod ustaša jer drugačije ne mogu da se rašire ostala tri prsta, a kod SDK-a da se pokaže jednistvo Božanske i ljudske prirode u Gospodu Isusu Hristu. Ratnici SDK-a su zakletvu Kralju Petru II Karađorđeviću polagali sa spojenim palcem, kažiprstom i srednjim prstom, kao simvolom jedinstva Svete Trojice, upravo onako kako se pravoslavni osenjuju časnim Krstom.
Poreklo ovakvog korišćenja spojena tri prsta, kao i malog i domalog spojenih i savijenih na dlanu, potiče još iz četvrtoga veka, i vremena Svetoga Meletija Arhiepiskopa antiohijskoga. U to vreme su se Hrišćani borili sa arijanskim jereticima. Između ostaloga, spor oko prirode Gospoda Isusa Hrista doveo je i do toga da Arhiepiskop Antiohijski Meletije rukom dočarava prisutnima na Saboru trojično jedinstvo Božije. Kada je Arhiepiskop Meletije spojio tri prethodno raširena prsta, iz njih se vide svetlost kao munja.
Prvo razdvajanje prstiju, kod Srba desilo se početkom devedesetih godina prošloga veka, i za to je najodgovorniji tadašnji vođ opozicije, a danas antisrpski pregaoc Vuk Drašković. Od vremena uspona nesrećnoga Draškovića Srbi zaboravljaju stari hrišćanski pozdrav sa spojena tri prsta i uzimaju antihrišćanski sa razdvojena tri prsta. Na ovo su upozoravali i različiti četnički listovi u emigraciji, ali i razne omladinske nacionalne organizacije u otadžbini. Ostaje nam nada da će budući naraštaji imati uši da čuju upozorenja koja im danas upućujemo, te da ćemo odbaciti ovakav način salutiranja i obnoviti pravoslavni pozdrav koji koristimo već duže od hiljadu godina.

Uputite ovo svima onima koji ne znaju još!

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Šljivovica je zaštićena

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:40

Pre nekoliko nedelja ministar poljoprivrede u Vladi Srbije Slobodan Milosavljević izjavio je da je Srbija definitivno uspela da zaštiti rakiju od šljiva, popularnu šljivovicu kao svoj geografski brend. U objašnjenju se kaže da je zvanično zaštićena domaća rakija proizvedena po recepturi iz sela Šljivovice, smeštenog na tromeđi Mokre gore, Tare i Zlatibora.

Ministar je tom prilikom još rekao da će Srbija nastaviti sa zaštitom vina "Bermet", leskovačkog roštiljskog mesa i domaćeg ajvara.

Inače, pravo na naziv "šljivovica" polagali su i Česi i Nemci, ali je odluka Evropske komisije bila na strani Srbije. Ovom prilikom su "potezani" dokumenti i iz arhiva Matice srpske, u kojima piše da se šljivovica pravila u Srbiji još oko 1870. godine. U konkretnoj odluci Evropske komisije, svi koji budu koristili naziv šljivovica moraće da ispred dodaju i geografsku odrednicu. Tako će ono što Srbija izveze nositi naziv "srpska šljivovica".

Ovo je samo prvi deo posla. Sada ostaje onaje teži deo, a to je marketing i proboj na strana tržišta. Konkretno, šljivovici "moda" trenutno ne ide na ruku, jer su trend u svetu lakša i manje aromatična alkoholna pića, takva da se mogu mešati sa drugima, i služiti kao kokteli. Ipak, sada je otvoren prostor za dalje aktivnosti, a Srbija kao zemlja koja je zanimljiva strancima tu može ostvariti ozbiljne prihode. A samo će kvalitet srpske šljivovice moći da ukloni druge "šljivovice" iz konkurencije.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Srbske svetinje u Svetoj zemlji

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:42

Mnogobrojne crkve i manastiri zadužbine Nemanjića svedoci su slave i snage srednjovekovne srbske države. Međutim, koliko ove zadužbine svedoče o materijalnoj moći, još više govore o duhovnoj snazi Srba, srbske srednjovjekovne države i njenih vladara. Ovo se posebno odnosi na slavnu Nemanjića lozu. To je uistinu sveta srbska dinastija od Stefana Nemanje (sveti Simeon), preko njegovog sina Rastka (svetoga Save), nosioca srbske prosvete i kulture, do svetog kralja Milutina i Dušana Silnog. Nisu ovi sveti srbski vladari gradili samo raskošne palate; oni su za svoje ovozemaljske vladarske moći gradili crkve i manastire, gradili su dvore Gospodu i slavili ime njegovo da bi ih Gospod proslavio u carstvu svom večnome. Nemanjići su možda jedini vladari na svetu koji su se odricali svih ovozemaljskih bogatstava poklanjajući ih manastirima, u koje su na kraju i sami odlazili u podvižnistvo Gospodu. Najveći graditelj medu Nemanjićima bio je slavni kralj Milutin, koji je sagradio preko četrdeset crkava i manastira širom do tada poznatog sveta. U Svetoj zemlji je još brat njegovog sveti Sava boravio i kupio ili sagradio van Jeruslima nekoliko srbskih svetilišta. Osim Nemanjića, zadužbine su gradili i drugi srbski velikaši.

Dom tajne večere na Sionu otkupio je sveti Sava 1229. godine velikim zlatom. Srbi su bili ktitori manastiru svetog Save Osvećenog, gđe su podigli dve manastirske kule sa paraklisima na vrhu. Manastir svetog Đorđa i svetog Jovana Bogoslova u Akni zadužbina je svetog Save, kao i manastir svetog Jovana Bogoslova na Sinaju. Sveti Sava je bio i drugi ktitor manastiru Časnog krsta. Manastir svetog proroka Ilije na gori Karmilu i manastir svetog Nikole na Tavoru zadužbine su prvog srbskog patrijarha Joanikija Prvog. Ove posednje dve zadužbine sada ne postoje niti im se zna mesto gde su bile podignute. Nijedna od ovih zadužbina danas nije pod jurisdikcijom Srbske crkve.

Zadužbina kralja Milutina

Manastir svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Jerusalimu podigao je srbski kralj Milutin Stefan Uroš Drugi 1315. godine. Podizanje ovog manastira usko je vezano za jedan istorijski događaj o kojem se danas vrlo malo zna. Podignut je posle briljantne pobede srbske vojske u Maloj Aziji. O tom dogadaju pisao je Milutinov letopisac, arhiepiskop Danilo. On u svom letopisu piše da je otmeni i bogobojažljivi kralj Milutin svome tastu, vizantijskom kralju Androniku
Drugom, u pomoć poslao elitne ratnike, konjanike koji su predvodeni vojvodom Novakom Grebostekom do nogu potukli Turke. Bilo je to prvo srbsko – tursko odmeravanje snaga – katastrofalno za turske ratnike. Arhiepiskop Danilo je zapisao: "Srbi su njihova tela sekli kao trsku." Slaveći ime Gospodnje poslie ove pobede, kralj Milutin je najpre podigao crkvu Svetih arhangela, a posle je sagradio konake, malu bolnicu i jednu gostionicu za sve srbske i slovenske kaluđere i poklonike u Svetoj zemlji.

Manastir je podignut na mestu na kome se arhangel Mihail javio caru i psalmopesniku Davidu.

Kad je car David prebrojavao narod u Izrailju i Judeji, Bog se razgnevi na njega i opomenu ga preko proroka i dade mu tri mogućnosti za izbor kazne. Iako se car pokajao, morao je izabrati kaznu: sedam godina gladi, tri meseca gonjenja od neprijatelja ili pomor stanovništva. Car je izabrao ovu treću. Stradalo je sedamdeset hiljada ljudi. Tada bi znamenje i sveti arhangel Mihailo spusti mač u korice. To mesto je obeleženo srebrenim stubićem u središnjem delu crkve do oltara.

U kodeksnom rukopisu Grka Atanasiosa Ipsilandisa, pisanog u osamnaestom veku, koji je pronađen pre desetak godina na Sinaju, ima da "Srbi monasi, koji su bili pod jurisdikcijom pećkog arhiepiskopa, odavno su obitavali u manastiru svetog Arhangela u Jerusalimu i upravljali njim". To se odnosi na događaje iz 1533. godine, što je dokaz da je u prvoj polovini šesnaestog veka manastir bio srbski.

Naravno, kad je sasvim nestalo srbske države, i kad su prihodi usahnuli, Grčka patrijaršija u Jerusalimu je preuzela srbski manastir i drži ga i danas. Crkva svetog Arhangela je kameno zdanje sa sivo-bijelom kupolom, usred zgrada, starih i dozidivanih, rušenih i prepravljanih. Jedna glavna i jedna bočna prostorija, bez ijednog traga starine ili slovenskog slova ili predmeta. Nema dokumenata koji svedoče o tome šta je sve na njoj rušeno i prepravljano, kakva je bila, kad je sagrađena. Ipak, to je, nema sumnje, crkva svetih arhangela Mihaila i Gavrila, koju je veliki kralj Milutin Stefan Uroš podigao u čast pobede nad Turcima i dao joj ime krsne slave svih Nemanjića.

Zaveštanje svetog Save

Velika lavra svetog Save Osvećenog najznačajniji je manastir judejske pustinje. Njegova istorija je duga preko 1.500 godina. Nalazi se u srcu pustinje izmeću Vitlejema i Mrtvog mora. Podignut je na strmoj zapadnoj strani Kedronske doline. Manastir je osnovao sveti Sava Osvećeni 485. godine i još tada je nazvan Velika lavra. U celom osmom veku i prvoj polovini devetog veka manastir je bio u velikom procvatu. Tada je u njemu školovano preko 150 monaha, medu kojima su bili najveći učitelji pravoslavlja: sveti Jovan Damaskin, sveti Kozma Melod, sveti Stefan Čudotvorac i mnogi drugi. Najveće svetinje ovog manastira nalaze se u Sabornoj crkvi – jednobrodoj bazilici sa kupolom. To je građevina iz šestog veka. Unutar crkve je postavljen stakleni kivot sa netruležnim moštima svetog Save Osvećenog (438 – 532. godine), koje su uspešno vraćene, nakon mnogo vekova, 1965. godine. Prva crkva-pećina (nerukotvorena crkva) koja je posvećena svetom Nikoli ustanovljena je 486. godine od samog osnivača. Velike svetinje su i isposnica velikog branitelja i učitelja pravoslavlja svetog Jovana Damaskina, isposnica svetog Save, visoka kula-pirg iz vremena cara Justinijana. Pre dolaska u manastir sveti Jovan je bio prvi ministar kalifa Meleha. Sveti Jovan je za vreme ikonoborca cara Lava Isavrijanca pisao poslanice u odbranu svetih ikona. Car ga je zbog toga tužio kalifu, koji mu je za kaznu odsekao desnu ruku. Ruka je ostala tri dana na trgu. Za to vreme sveti Jovan se neprestano molio pred ikonom presvete Bogorodice, koja je bila u njegovoj ćeliji. Presveta Bogorodica mu se javila i rekla da prisloni na ruku odsečeni deo, koji je ponovo srastao sa rukom; na tom mestu ostao mu je trag kao crven konac. Povodom isceljenja na ikoni se pojavilo izobraženje još jedne šake, koje sveti Jovan Damaskin optoči srebrom. Prema živom predanju, sveti Sava Osvećeni ostavio je zaveštanje da se posle njegove smrti njegov žezal – paterica preda arhijereju carskog roda i istog imena kad bude došao u manastir. Kada je sveti Sava (srbski) prvi put posetio ovaj manastir, 1229. godine, ovo zaveštanje je ispunjeno. Žezal svetog Save Osvećenog, koji se nalazio na zidu crkve, pripao je svetom Savi (srbskom). Ovaj žezal se i danas čuva u svetogorskoj ćeliji koja se zove Paterica. Tad je sveti Sava dobio i čudotvornu ikonu presvete Bogorodice trojeručice, koja se i danas čuva u manastiru Hilandaru. Iz hrisovulje carice Mare, supruge turskog cara Murata drugog, kćerke Đurđa Brankovića, vidi se da je postojao ugovor između Jerusalimske patrijaršije i Srbske crkve. Srbski monasi su došli u lavru svetog Save Osvećenog i oslobodili ovaj manastir od razbojnika i pljačkaša. Oni su tada sazidali veliku kulu i u njoj paraklis, posvećen svetom Simeunu. Kada su na patrijarsijski presto došli Grci, odnosno patrijarh Teofil, isplatili su dug Srbima za gradnju kule i postavili za igumana Grka. Srbski monasi su upravljali lavrom 130 godina.
Kao literatura, za ovaj tekst korišćena je monografija Svetlost sveta , koja je sa blagoslovom preosvećenog mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija izasla iz štampe 2000. godine, u slavu dve hiljade godina hrišćanstva. Ova monografija je objavljena na srbskom, ruskom i engleskom jeziku u jednom izdanju, u tiražu od hiljadu primeraka.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Borba protiv srbskih prezimena kroz vekove

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:43

Srpske plemićke porodice

Tragajući za srpskim plemićkim porodicama,u "Godišnjaku" Mitropolije Sremsko-karlovačke iz 1839.godine, pronđen je zapis :"Staro serbsko blagorodstvo iz XI,XII,XIII,XIV,XV veka-Imena starih blagorodnih serbskih domorodaca sa njihovim grbovima ,koji se u originalu mogu naĆi."
Po originalu tog rukopisa,sultan Mehmed II Osvajač,1463.godine,celokupnom srpskom plemstvu naređuje, ukazom,da mu dođu na audijenciju u bosanski grad Jajce.Tom prilikom svi su oni morali da mu donesu diplome,povelje,privilegije,hrisovulje i druge dokaze o svom plemstvu,da bi ih sultan,kako je obećao,samo potvrdio.
Veći deo srpskog plemstva je to i uradio,ali je sultan izigrao obećanje.Naredio je da se sve te dragocene hartije bace u vatru,i plemstvo lišio poseda,privilegija i prava.Malo docnije,drugim ukazom je,pod pretnjom smrtne kazne,naredio da ni jedna srpska plemićka porodica ne sme da koristi svoje staro prezime,već da se mora nazivati po imenu svoga oca.Staro prezime i privilegije mogao je zadrzati samo onaj ko je primio muhamedansku veru.Zbog ovog varvarskog postupka sultanovog,mnogi znameniti plemići behu prinuđeni da se odreknu svojih predaka i počasti.
Isto to su uradili i drugi osvajači.Pre svih Grci,Ugari,Austrijanci i Nemci-spaljujući na lomaci hrpe dragocenih akata ili ih odnoseći u svoje zatvorene arhive.Dokaza o tome ima na pretek,navešću samo neke:
U knjizi "Biblioteka srpske lavre Hilandara",Ljubomir Đurkovic-Jaksić pise:"J.Burković posetio je 1901.godine Hilandar i njemu su pričali kaluđeri kako je arhimandrit,inače Grk,proiguman manastira njihovog,starim srpskim knjigama i rukopisima naložio i zagrevao peć,te je ispekao hiljadu hlebova za turske nizame(vojnike),koji su se nalazili u Hilandaru.Dmitrovski se tužio na tako divljačko ponašanje atonskih kaluđera Grka i Bugara sa serboslavenskim dragocenostima i svetinjama."
Burković tvrdi,da je Antun Mihanović,austrijski konzul u Solunu,poznati hrvatski kulturni delatnik,od hilandarskih staraca izmamio šest vreća dragocenih rukopisa,ali ih nije vratio,iako su oni zbog toga vodili,i dobili sudski spor.Slično tvrdi i,Subotičanin, dr Aleksa Ivić,u knjizi "Stari srpski pečati i grbovi" iz 1910.godine:" U dvorsko-državnom arhivu u Beču nalazi se oko 200 povelja starih srpskih vladara i vlastele koji počinju s krajem XII i dopiru do kraja XV veka.Osim nekoliko savremenih i deset sa latinskim jezikom pisanih,sve ostale povelje su originalne i napisane su ćirilicom i srpskim jezikom."


U pomenutom zapisu karlovačkog godišnjaka iz 1839.godine, plemićke porodice su popisane ovim redom:

Kovačevići, Predojevići, Predijevići, Drubajevići, Sagrelovići, Ljubibratići, Sitničići, Kadunčići, Kostanići, Reserevići, Vojkovići, Slilovići, Sokolovići, Gradanovići, Glavići, Tomanovići, Todorovići, Kozačići, Žarkovići, Rasprokovići, Himarovići, Ohmućevići, Kastriotići, Čarnojevići, Balšići, Korčinići, Neorići, Jeronići, Cvetinanići, Poznanići, Đipanovići, Vukotići, Sladojevići, Kotromanići, Nemanjići, Kopčići, Mirovlasići, Miljenovići, Saimirovići, Kneževići, Tasovići, Bosnići, Zubići, Tvorikovići, Lučići, Miljkovići, Mergnanovići, Brajkovići, Rubići, Burmazovići, Zlatonosovići, Kopljevići, Vladimirovići, Bogasinovići, Dubasinovići, Mrnjavčevići, Dukađinovići, Cikarići, Radijedovići, Crikalovići, Novakovići, Grubkovići, Bilazići, Mankovići, Rezići, Dičnići, Dinjičići, Ljubetići, Koralovići, Didlovići, Klesići, Oblačići, Margusići, Zjendisalići, Mehlinići, Kupritići, Krizići, Kukretići, Starsarovići, Hrabrenovići, Bjelovići, Debilići, Mirilovići, Klupkovići, Maupovići, Deskovići, Ugrenovići, Pazagići, Stankovići, Kupljenovići, Sestrići, Kalići, Smokrenovići, Brizojevići, Parmezanovići, Braniliovići, Tolivići, Grčinići, Oliverovići, Dejanovići, Vojkovići, Vilići, Podrojčići, Bakići, Bibići, Markovići, Pikominići, Markovčići, Masnovići, Obilići, Kosovići, Krasijevići, Krasojevići, Prelazovići, Bezonpankovii, Ljubinkovići, Suvići, Orlovići, Subići, Muzevići, Rajkovići, Divovići, Marulovići, Senčevići,Nemičići, Blotijovići, Duncići, Denovići, Vojnovići, Drazivojevići, Radenovići, Tugovići, Zvjezdići, Miroslavići, Brankovići i Milišići.



Stare plemićke porodice
I u patronomiji drugih naroda postoje srpska prezimena koja se završavaju na ić.Razlozi za nihovu pojavu su slični onima koji su uslovili pojavu srpskih prezimena sa stranom osnovom.Ovaj tip prezimena je najčešći kod naroda koji žive u susedstvu ili izmešano sa Srbima.Mađari i Rumuni imaju podosta ovih prezimena,čiji se nosioci danas osećaju kao Mađari,odnosno Rumuni.To je slučaj i sa pripadnicima pomenutih naroda koji žive u Srbiji.
Mađarskih prezimena koja se zavrsavaju na ić ima u više vojvođanskih sela i gradova.U Adorjanu (Nadrljanu) između Sente i Kanjiže javlja se prezime Milutinović.U Horgošu Radić,Dević u Gornjem Bregu,u Subotici Radaković i Petković,Pavlović u Zrenjaninu....itd.
Rumuni i Srbi,kao Pravoslavni narodi,u svom imenoslovu koriste dosta sličnih ili istih imena,pa je i to jedan od razloga za pojavu sličnih prezimena,kao i ogroman uticaj srpskih sveštenika koji su vršili episkopske službe u rumunskim srednjovekovnim državama.
Među Rumunima u Banatu dosta je frekventno prezime Popović.Sreće se u naseljima Banatsko Novo Selo,Sutjeska,Barice,Kustilj,Ovča i Glogonj.Jovanović,po mnogima najčešće srpsko prezime,sreće se i kod Rumuna.Zabeleženo je u Ecki i okolini Vršca.Kod Rumuna u Srbiji javljaju se i prezimena:Dimitrijević i Danilović (Ovča),Gavrilovic (u Grebencu),Marganović (u Deliblatu),Davidović (u Vladimirovcu),.....


Posebnu grupu srpskih prezimena na ić,čine ona prezimena u čijoj se osnovi nalaze prezimena ili imena stranog porekla.Ona su modifikovana i na nihovu osnovu pridotati su karakteristični dodaci ović,ević ili ić.Nastajala su u različitim vremenskim i društvenim prilikama.Tako su nastala i prezimena nekih poznatih naučnika koji su živeli i radili u srpskoj sredini.
Identifikacija sa sredinom u kojoj su živeli bila je jedan od bitnih razloga.Bračnim vezama dolazilo je do asimilacije nesrpskog življa sa Srbima,što je imalo za posledicu posrbljivanje njihovih stranih prezimena.Dodavanjem pomenutih nastavaka svojim nesrpskim prezimenima neki su manifestovali svoju odanost prema srpskom narodu sa kojim su živeli,slično danas rade i Srbi na primer u Americi.
Prezimena ove vrste ima više i ona potiču iz različitih etničkih i verskih konfesija.
Kosta Sreplović (1836-1872) je bio poznati srpski arhitekta,A Mihailo Valtrović (1839-1915) bio je upravnikm Narodnog muzeja,profesor Velike žkole i osnivač Srpskog arheološkog društva.Oni su svojim delima zadužili srpsku nauku i narod.Njihova prezimena su germanskog porekla i u svom izvornom obliku glase Srepl i Valter.Sličnih primera ima još u Srbiji:Ostermanović,Braunović,Kaclerović,Orajnerović,Sternić,Smelčerović,Veberović,Pruderović,Sačer ović,Laudanović....itd.
Albahari je staro i često jevrejsko prezime.Koriste ga i Sefardi i Askenazi,a sreće se i posrbljeno kao Albaharević.
U prezimenima nastajalim na ovaj način sreću se i hungarizmi.Sabo je mađarska reč koja označava krojača,a od nje su napravljena srpska prezimena Sabov i Sabovljević.Od mađarskih reči različitog značenja izvedena su i prezimena: Kočijašević,Sekerušević,Gombarević,Vargić.....
U prezimena iz ove grupe javljaju se i albanske reči.Sreću se najviše u Crnoj Gori u prezimenima:Ljumović,Kastratović,Zogović,Pljakić,Burmazović....

Bez obzira što vrstu prezimena opisanu u prethodnom tekstu imaju i ostali slovenski narodi,ona su u srpskom narodu najčešća i najbrojnija.Zbog toga ona uveliko asociraju na srpstvo,a neki ih doživljavaju i kao sastavni deo srpskog nacionalnog identiteta.
To je bio razlog što je tuđinska vlast nastojala da kod Srba eliminiše,ili bar smanji,ovu vrstu prezimena koja su odisala na srpstvo i slovenstvo.Pri tome su korišćene razne metode.Prilikom vođenja službene administracije,prezimena na ić su izbegavana i potiskivana na razne načine.Jačanje mađarskog uticaja može se lako pratiti na imenima i prezimenima komoranskih Srba.Srbi u Komoranu počinju da se zovu i pišu Antal,Janoš,Lacko,Mikloš,Peter,Sigismund,Hitok ,Demeter...itd.Jedan od pisara zabeležio je ime Demeter ,na mađarski način (Domotor),ali ćirilicom.Tako imamo i zabeleženo da je i ćirilicom u Komoranu potpisan,na mađarski način (prezime pa ime) i izvesni Pešti Tomaš.
Šta više,državne vlasti su izričito administrativnim putem (normativnim aktom) zabranjivale postojanje ove vrste prezimena kod Srba.Vlasti su 1817.godine izdale naređenje,po kojem Srbi u Austriji nisu smeli da nose prezimena sa završetkom na ić,što je na području Ugarske posebno strogo sprovođeno.
Ovom naredbom odstranjen je deminutivni prezimenski dodatak ić.Njegovim izostavljanjem kod tzv"potpunih prezimena",koja sadrze već pomenuta sva tri elementa ,uz prezimensku osnovu ostaje samo prisvojni dodatak-ov,ev ili in,na koji se prezime sada i završava.Sada se umesto uobičajenih prezimena Jovanović,Radicević,Kovacević,javljaju oblici Jovanov,Radićev,Kovačev,Kolarov...itd.Kod prezimena gde je deminutivni dodatak ić direktno dodan na prezimensku osnovu (izostavljanjem prisvojnog nastavka ov ili ev),zabranjeni prezimenski dodatak ić,zamenjivan je nastavkom in.Ovom prilikom umesto prezimena Jović,Glišić,Lazić...javljaju se slična,ali ne i ista,prezimena Jovin,Glišin,Lazin....prezimena koja se nisu zavrsavala na ić nisu menjana,a bilo je i takvih kao i u ostalim srpskim sredinama.
Ovim se objašnjavaju i neki drugi momenti (pojava pejorativnih prizvuka u prezimenima) u srpskoj patronomiji.
Prezimena u srpskom narodu su brojna i raznovrsna.Stvarana su u različitim političkim,istorijskim,ekonomskim i društvenim uslovima.Postojalo je više različitih principa za njihovo formiranje.
Posebnu grupu prezimena sačinjavaju ona ,koja su stvorena pomoću nastavaka-ović,ević ili ić.
Prezimena sačinjena na ovaj način,po pravilu,sadrže tri elementa:prezimensku osnovu,prisvojni dodatak-ov ili ev i deminutivni nastavak ić.
Prezimenska osnova može da bude različita,najčešće je to lično ime rodonačelnika familije.U najvećem broju slučajeva to je očevo,dedino ili ime nekog muškog pretka u direktnoj liniji srodstva.Pobočna linija srodstva,javlja se samo u izuzetnim slučajevima.Osnivač prezimena ne mora uvek da bude krvni srodnik.Ponekad to može da bude usvojitelj,staratelj,dobročinitelj...itd.Jedno od tipičnih prezimena ove grupe jeste patronim Jovanović.Za njega se smatra de je jedno od najčešćih prezimena.
Prezimensku osnovu Jovanović čini rodonačelnikovo lično ime Jovan.Na njega je dodat posesivni nastavak ov,koji označava pripadanje.Potom je pridodan i deminutivni nastavak ić,koji znači maleni,mladi.U konkretnom slučaju je Jovanović,Jovanov mladenac,sin,potomak.
Osim nastavka ov,primenjuje se i prisvojni dodatak ev,koji ima isto značenje.Koji će nastavak biti primenjen zavisi od ličnog imena od kojeg se formira prezime.U slučaju da se rodonačelnik određene familije zvao,na primer,Radić,primeniće se nastavak ev,a zatim dodatak ić.Tako je nastalo prezime Radićević.
Osim ličnog imena prezimensku osnovu mogu da čine i drugi faktori.Najčešće se javljaju:zanimanje (kovač,kolar),lične osobine (brka,ćosa),etnička pripadnost (Bugarin,Cincarin),vojno zvanja (kaplar,kapetan),crkveno zvanje (pop,klisar),mesto odakle je doseljen (Erdelj,Srem)...itd.I u ovom slučaju se prezimena izvode po istom principu,kao i kada je u pitanju lično ime.Stoga se u konkretnim slučajevima javljaju prezimena: Kovačevic, Kolarevič, Brkič ,Ćosić, Bugarinović, Cincarević, Kaplarević, Kapetanović, Popović, Klisarević, Erdeljanović, Sremcević...itd.
Ponekad se prezimena formiraju i po tzv "skraćenom" postupku.U tom slučaju se izostavlja prisvojni elementi ov i ev,i odmah se dodaje deminutivni nastavak ić.Tada se umesto Jovanović sreće Jovanić,Stamenović-Stamenić,Bojanović-Bojanić...Skraćena prezimena su skoro pravilo,kada se izvode od hipokoristika (ime od milja) i to u onim sredinama gde se ona završavaju na a(Đura-Đurić,Pera -Perić,Jova -Jović).To je slučaj i sa muškim ličnim imenima (kao osnovom prezimena) kada se menjaju po tzv ženskoj deklinaciji:Ivo,e;Luka;e...itd.U sredinama gde se hipokoristična imena završavaju na o (tzv erski krajevi),javljaju se prezimena Đurović,Perović,Jovović.
Kada su u pitanju matronimi (po ženskom pretku) skraćena procedura predstavlja opšte pravilo.Na žensko lično ime dodaje se samo deminutivni dodatak-ić,i prezime je gotovo.Ovaj princip dosledno se primenjuje i kada su u pitanju izvorna narodna imena i kalendarski antroponimi.Od nekih slovenskih imena izvedena su prezimena-Zorić,Višnjić,Nadeždić i druga,a od kalendarskih Sarić,Marić,Femić....
Ovo je samo jedan od načina za formiranje srpskih prezimena.U srpskom imenoslovu postoji još različitih obrazaca za njihovo stvaranje.I on nije svojstven samo Srbima već ga,manje ili više,koriste i ostali slovenski narodi. Neka od nabrojanih prezimena sam viđao i kod balija. Pre svega mislim na "Kovačević" i "Sokolović". Ako se nevaram jedan od velikih ratnih zločinaca iz proteklog rata na tlu bivše BiH je balija Kovačević.
Znam i uverio sam se u to, da oni koji su prešli u drugu veru odnosno naciju su najgori...protiv svoje prethodne nacije ili vere!
Upoznat sam sa par ljudi iz dijaspore, koji znaju (jer im je otac i majka) da su Srbi. ali oni su se integrisali u društvo koje žive, i veoma mrze Srbe. To jest sve im smeta što je srpsko.
Ma šta objašnjavam kad imamo fenomenalan primer, a to su ustaše i balije koje su novokomponovani Srbi. Mrze nas bože sačuvaj, to jest svoje poreklo. Tako je danas i sa Crnogorcima (đukoanovićevi) i Makedoncima.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Najnovije DNK istraživanje Oxford univerziteta

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:45

Šiptari su najsrodniji sa Somalijcima, Arapima, Turcima i Ciganima iz Makedonije. Poseduju slične procente e3b1 i j2 halogrupu kao i pomenuti narodi. DNK prikazuje Hrvate srodne sa Marokancima i Palestincima. Šiptari sa KosMeta su 47% e3b1, to je tipična grupa Somalijaca, Arapa i Turaka. Ilirska grupa je i1b koje poseduju Srbi 30%, a Šiptari na KosMetu je imaju 2.7% što bez sumnje ruši teorije o tome kako su potomci Ilira.



Ko se smatrao Ilirom u XVIII veku?

Sudeći prema knjizi Johana Hristifora barona Bartenštajna "Kratak
izveštaj o stanju rasejanoga mnogobrojnoga ilirskoga naroda" iz
1761. godine, Ilirima su smatrani Srbi. On kaže:

"Ilirski narod. Pravo mu je sedište u Sremu, to jest, u istočnoj
strani Slavonije, i u Galiciji. U ovome pak članku reč je o Ilirima,
koji su se po Ugarskoj nastanili. Narod je taj došao iz Arbanaske,
Dalmacije, Bosne i Srbije; ima svoj vlastit jezik. Prve su u njega
vrline, da je veran svome vladaocu, da ljubi pravdu, gostoprimstvo i
junaštvo; imena porodička nisu kod njega u običaju. svaki se Ilir
poziva po imenu, kao što mu je na krštenju nadenuto. A ako je kome
otac bio čovek na glasu, onda se sin poziva po imenu očinom,
nastavivši na oto nekakav nastavak (ić). Ovaj narod najvećma miluje
mučenicu (rakiju) i žene. Drži se staroverske crkve, koja se
razlikuje od katoličke u ovome trome: 1, oni (Iliri) veruju da sv.
duh izlazi samo od oca; 2, ne pripoznaju papine (prvenstvene)
vlasti, a 3, odriču da ima ognja za čišćenje (Purgatorium), makar
što i sami misle, da je dobro moliti se za dušu svojih mrtvih.
Popovi (parosi) u njih moraju biti oženjeni il udovci."

J. H. baron Bartenštajn: "O rasejanom ilirsko-rascijanskom narodu
(1761)", Gutenbergova galaksija, Beograd/Valjevo, 1995, str. 201Kad ovo pročitaju Šiptari reći će da je to istraživanje pravio neki Srbin... Da, samo što prvo treba da nauče da čitaju. Da samo što su oni ljukava ljisica,kad je diktat na srpskom ne znaju da ćitaju, a kad ćas drži Bler i Klinton, će da nauće.. Mene skoro da i neinteresuje poreklo niti želim nekom da dokazujem ko je i šta je. Meni je bitno da li on DANAS mrzi i radi protiv srpstva.
Ne vidim razloga kao i efekta u proteklih 20 godina što se uporno borimo da dokažemo ustašama i balijama da su oni pokatoličeni odnosno islamizovani Srbi. Da li smo imali šta od toga?! Imamo dokaze pa šta onda?! Treba te dokaze staviti samo u naše udžbenike da deca uči o svijim dušmanima, ali nikako da pametujemo nekome ko je i šta je.
Dok oni traže razlike između nas i njih, mi uporno tražimo zajedištva. Dokaz je to, ko je najveći danas jugonostalgičar na tlu bivše Jugoslavije?!
Tako je i sa današnjom Crnomgorom. Mi uporno im pričamo da su SVI Srbi umesto da se borimo za one koji se imaju za Srbe a žive u CG. Jer ćemo kako ide i njih uskoro izgubiti...kao što smo izgubili i Srbe koji su se vratili u današnju tzv. Hrvatsku. Podatak govori da se je pokatoličilo od kraja rata (95. godine) oko 30 000 Srba! Pa vi sad vidite da li da i dalje gledamo to poreklo i nekome dokazujemo...ili da se borimo za one koji se DANAS zovu SRBI?!

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Vladari pre Nemanjića

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:46

pomaže bog braćo i sestre!

čudi me da još nije otvorena tema o vladarima srbije iz doba pre nemanjića!
jedan od značajnijih i poznatijih vladara je sigurno i sveti Jovan Vladimir srpski.

Jovan Vladimir (~970 - 1016) je od oko 990. do 1016. godine bio vladar Duklje, najistaknutije srpske kneževine tog doba. Njegova vladavina se odvijala tokom dugotrajnog rata između Vizantije i Makedonskog carstva. Savezništvom sa Vizantijom pokušao je da zaštiti svoju zemlju od makedonskog cara Samuila, ali je ovaj ipak osvojio Duklju, a njega utamničio u Prespi, na jugozapadu Makedonije. Prema Ljetopisu Popa Dukljanina, Samuilova kćerka Teodora Kosara je zavoljevši zarobljenog kneza molila oca da je uda za njega. Samuilo je dao Kosaru za ženu Jovanu Vladimiru, a zatim svog novopečenog zeta vratio na dukljanski presto, davši mu pri tom da kao njegov vazal vlada i Dračem. Vladimir je bio poznat kao pobožan, pravedan i saosjećajan vladar. Vladao je u miru, izbjegavši da se uključi u veliki rat, koji je kulminirao 1014. vizantijskom pobjedom nad Samuilom; car je nedugo nakon toga preminuo. Po naređenju Samuilovog sinovca Jovana Vladislava, poslednjeg makedonskog cara, Jovan Vladimir je podmuklo ubijen 22. maja 1016. Odsječena mu je glava ispred jedne crkve u Prespi.
Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi. Nedugo po smrti priznat je za sveca i mučenika, sa praznikom 22. maja; on je prvi srpski svetac. Dvije ili tri godine nakon sahrane njegove mošti su prenesene u Duklju, a oko 1215. u Drač, gdje su ostale do 1381. Nakon toga su čuvane u Manastiru Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana sve do 1995, kada su prebačene u sabornu crkvu u Tirani, sjedište Albanske pravoslavne crkve. Sve do današnjeg doba mnogi vjernici hodočaste do njegovih moštiju, naročito za njegov praznik. Relikvija vezana za Svetog Jovana Vladimira je i krst koji je on držao u rukama kada su ga pogubili. Taj krst se vjekovima čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Svake godine na Trojičin dan iznosi se pred litijom na vrh planine Rumije. Sveti Jovan Vladimir se smatra nebeskim zaštitnikom grada Bara. Na ikonama se obično predstavlja kao kralj u vladarskom ruhu sa krunom na glavi, sa svojom odsječenom glavom u lijevoj, i krstom u desnoj ruci. Krajem četvrtog razreda deca u školi počinju da izučavaju istoriju Srba i sve mi je teže da pričam priču o doseljavanju Slovena kao horde divljaka, o prvoj Srpskoj državi za vreme Nemanjića, o najvećoj teritoriji za vreme cara Dušana itd. Interesuje me zbog čega su naši istoričari tako inertni i ne zalažu se za temeljni pretres istorijsih podataka, dokle ćemo više znati o istoriji starih Grka, Rimljana, Huna, Avara, a u isto vreme da pitamo decu nešto o Slovenskoj mitologiji, istoriji i dr. verovatno bi samo slegli ramenima.
Da li nedostaje volja , hrabrost ili šta drugo? Pomaže Bog! Kada dopusti Isus Hristos po velikoj milosti svojoj,da se u Srbiji uči srbska istorija, a dotle se mi, Srbi moramo promeniti,složiti,osnažiti, a ne da nam grešnici kroje kapu.Pomozi Bože! Najveći problem je u tome što se u našem celokupnom obrazovnom sistemu uče iskljičivo "dogmati" Bečke istorijske škole dok se naša autohtona istorija pominje uz dozu podsmeha te se još u najnižim stupnjevima obrazovanja svesno ili nesvesno kod učenika rađa ogromna doza predrasude prema drugačijem.
Drugi problem je u tome što Srbija danas nema prave istoričare koji tragaju i žude za novim (starim) otkrićima. Današnji istoričari su pasivni ponavljači onoga što je neko nekada naškrabao na papir a opet tamo neko drugi nekada to plasirao ili prihvatio kao zvaničnu istoriju i to sve zbog interesa trećeg.
Isto tako jedan od najvećih problema se nalazi u medijskoj blokadi. Dakle ne postoji ozbiljni mediji koji bi hteo (ili smeo) da plasira informaciju koja nije u saglasnosti sa centrima moći i vlasti. Pronašla sam na Internetu knjigu Olge Luković Pjanović, "Srbi , narod najstariji" sa obiljem podataka, citiranih dokumenata francuskih i drugih istoričara( Apendini, Fernan Rober, Ami Bye). Zar je moguće da su i oni pobornici "Veliko Srpskih " ideja?Dosta knjiga je zabranio( Mavro Orbini ) ili čak zaplenio Vatikan. Pitam se u čije ime i sa čijom dozvolom i da li je moguće da se i posle više stotina godina te knjige ne mogu dobiti na uvid. Možda bi država trebala da ima neki institut ili već kako bilo, koji bi zvaničnim putem tražio te knjige na uvid.
Vatikanska biblioteka se vodi kao privatno vlasništvo samog Vatikana (jedne države) tako da ni jedna organizacija nema pravnog osnova da traži biblioteku na uvid od te države dok joj ista samovoljno ne pruži takvu šansu. Drugo, i da je to pravno moguće mislim da bi današnja Srbija, ovakva kakva je, bez problema odbacila takvu mogućnost.
Što se tiče stranih istoričara odnosno njihovih izjava to je svakako istina. Već dugo pričam da je dovoljno osloniti se na strane istorijske izvore i doći do zaključka da je seoba Starih Slovena bajka za Titove pionire. Što se tiče knjige Olge Luković Pjanović, "Srbi , narod najstariji", svima je toplo preporučujem, odlično štivo, i ovaj screen koji sam izbacio je iz jedne knjige koja je direktno nadahtnuta njenim delom:
Ostrivoj (Ostrivoi) oko 490.god
Svevlad (Svevlad) oko 535.god,
Tatilo Svevladović III 541.god,
Selimir (Selimir) oko 550.godine
Tatilo Svevladović VI 552-563. god,
Selimir I Svevladović 564-585. god,
Vladan I Selimirović sin Svevladovića V 585-620.god,
Car Zvonimir I Drvanov ili Drvenarov 632-670.god,
Budimir zvani Svetopelek poslije 671. godine
Kralj Budimir I Zvonimirov Drvanić II 675-680.,god,
Svetolik I Budimirov Drvanić III 680-692.god,
Vladislav I Svetolikov Drvanić IV 692-709.god,
Tomislav I Vladisavljev ili Svetolikov sin Drvanović V 709-722.god,
Sebislav ili Zebislav I Tomislavljev Drvanović VI 722-749.god,
Razbivoj I i Vladimir Sebisavljevi Drvenović VII 749-753.god
Vladimir I Sebisavljev Drvanović VIII 753-773.god,
Hranimir I Vladimirov Drvanović IX 773-782,god,
Tvrdoslav I Hranimirov Drvenović X 782-787.god
Ostrojilo ili Strojilo II Vladimirov Drvanović XI 787-791.god,
Tolimir Ostrojilov Drvanovic XII 791-799. god,
Predislav I Tolimirov, Drvanović XIII 799-805.god,
Krepimir I Predisavljev Drvanović XIV 805-830.god,
Svetozar Krepimirov Drvanović XV 830-835.god,
Radoslav Svetozarev Drvanović XVI 835-850.god,
Časlav ili Čestislav I Radosavljev Drvenarević XVII 850-862. god,
860-880. godine - Srbi primaju Hrišćanstvo
Petrislav I Radosavljev Drvanović XVIII 864-879.god,
Pavlimir ili Bela I Petrisavljev Drvanović XIX 879-910.god
Belina ili Pavlimirova žena Drvenarević 910-930.god,
Trešimir I Belin ili Pavlimirov sin Drvanović XXI 930-960.god,
Prelimir I Trešimirov Drvanović XXII 960-982.god,
Hvalimir I Prelimirov Drvanović XXIII 982-986.god
Leget I Kresimirov Drvanović XXIV 986-989.god,
Silvester I Beloslavljev Drvanovic XXV 989-993
Tugomir Silvesterov Drvanović XXVI 993-997,god,
Hvalimir II Tugomirov Drvanović XXVII 997-1003.god,
Petrislav II Hvalimirov XXVIII 1003-1010.god,
Vladimir Sveti II Petrislavljev Drvenarević XXIX 1010-1015.god,
Dragomir I Hvalimirov Drvanović XXX 1015-1019
Dobroslav ili Vojislav I Dragomirov Drvanović XXXI 1036-1055
1054.godine - Hrišćanska crkva podeljena je na Istočnu (pravoslavnu) i Zapadnu (rimokatolicku)
Neda I i najstariji joj sin Gojislav Vojislavljev Drvanović XXXII 1055-1057
Mihajil I Vojislavljev Drvanovicć XXXIII 1057-1073
Radoslav II Vojisavljev Drvanović XXXIV 1073-1089
Bodin I Mihajlov Drvanović XXXV 1089-1100
Dobroslav II Branisavljev Drvanović XXXVI 1100 1102
Vladimir III Mihajlov Drvanović XXXVII 1102-1114
Đurađ I Bodinov Drvanović 1114-1117
Grubeš I Branisavljev Drvanović XXXIX 1117-1124
Đurađ Bodinov Drvanović XC 1124-1143
Grdinja ili Gradinja I Branisavljev Drvanović XCI 1143-1154
Radoslav III Gradinjin Drvanović XCII 1154-1160

1166. godine - Početak vladavine Stefana Nemanje
1185. godine - Napisano Miroslavljevo jevanđelje
1196. godine - Stefan Nemanja se povukao sa vlasti
1199. februara 13. - Umro Stefan Nemanja
1199 - smrt Stefana Nemanje
1204-05 - Stefan postaje veliki župan
1217 - Stefan se krunisao za kralja i postao Stefan Prvovenčani
1219 - Srpska crkva postaje autokefalna (samostalna)
1228 - smrt Stefana Prvovenčanog
1228 - Radoslav postaje srpski kralj
1233 - Vladislav smenjuje Radoslava na srpskom prestolu
1236 - smrt Save Nemanjića
1243 - Uroš I postaje srpski kralj
1276 - Dragutin smenjuje Uroša na srpskom prestolu
1282 - Milutin nasleđuje krunu od Dragutina
1299 - Milutin se oženio vizantijskom princezom Simonidom
1321 - smrt kralja Milutina
1321 - smrt kralja Milutina
1322 - krunisanje Stefana III Decanskog
1325 - ženidba Stefana Dečanskog vizantijskom princezom Marijom Paleolog
1330 - bitka kod Velbužda
1331 - dolazak na presto Stefana Dušana
1331 - smrt Stefana Dečanskog
1331 - ulazak kralja Dušana u Dubrovnik
1331 - ženidba Dušanova bugarskom princezom Jelenom
1334 - mir zaključen između Dušana i Vizantije kojim su priznate nove granice srpske države
1336 - Dušan osvaja Beograd i Mačvu
1336-1340 - Dušan zauzima celu Makedoniju osim Soluna, celu Albaniju i Epir na jugoistoku
1346 - državni sabor u Skoplju
1346 - krunisanje Dušanovo za cara i Uroša za kralja
1349 - donošenje Dušanovog zakonika
1354 - donošenje dopuna Dušanovom zakoniku
1355 - smrt cara Stefana Dušana
1358 - poraz Simeona Nemanjića kod Skadra
1365 - Vukašin Mrnjavčević krunisan za kralja savladara
1371 - bitka na Marici
1371 - (26. septembar) Bitka na Marici. Pogibija kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavcevića.
(4. decembar) Smrt cara Uroša.
1373 - Knez Lazar pobedio Nikolu Altomanovića i pripojio deo njegovih oblasti (Rudnik, Zlatibor).
1375 - Carigradska crkva priznala srpskom verskom poglavaru titulu patrijarha.
Smrt patrijarha Save IV i ustoličenje Jefrema.
1379 - Ustoličenje patrijarha Spiridona
Knez Lazar potukao Radića Brankovića i pripojio Kučevo i Braničevo.
1381 - Lazareva vlastela Crep i Vitomir porazili Turke na Dubravnici kod Paraćina.
1386 - Knez Lazar pobedio Turke u bitki kod Pločnika.
1389 - (15/28. juni) Bitka na Kosovu. Pogibija kneza Lazara i sultana Murata.
1499. Pad Crne Gore
1517. Pojava Reformacije u krilu Rimokatolicke crkve
1552. Odvajanje Anglikanske crkve
1557. Obnova Srpske patrijaršije, Makarije prvi patrijarh obnovljene patrijaršije
1581. Vaspostavljanje Ruske patrijaršije, mitropolit Jov prvi patrijarh ruski
1690. Prva velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Trećim
1737. Druga velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Četvrtim
1776. Ukidanje Srpske patrijaršije
1804. Prvi srpski ustanak pod Karadordem
1815. Drugi srpski ustanak pod Milošem Obrenovićem


ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Krunisanje Cara Dušana

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:48

1. Car Dušan
2. Carica Jelena
3. Uroš, Srpski Kralj
4. Srpski Patrijarh Joanićije
5. Trnovski Patrijarh Kir Simeon
6. Kralj Vukašin Mrnjavčević
7. Carev Šurak Oliver. Beliki Vojvoda.
8. Dejan Sevastokrator
9. Kir German, Iguman Atonski
10. Gojko Mrnjavčević, Velki Logotet
11. Nikola Buća, Protovestijar
12. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens
13. Uglješa Mrnjavčević, carski konjušar
14. Despot Siniša, brat Cara Dušana (od druge žene)
15. Car Aleksandar Bugarski, Caričin Brat16. Jovan Kastrijota, ded Skenderbega
17. Giunius Darse (Dubrovčanin, izaslanik Republike)
18. Giunius de Calichio
19. Nifficus Nik Condola
20. Avrambek Kefalija Sereza
21. Mancil Liverija, Bojvoda nad Volerom, Serezom
22. Angel Metohita
23. Aleksija Camplakon, veliki čauš
24. Preljub Kesar
25. Orlović Grgur
26. Hrabrenović
27. Baošić (Balšić)
28. Kobilović (Obilić)
29. Oblačić Rade
30. Andronik Kefalija Drame
31. Andronik Kantakuzen bel Hartularja

Dušanov Zakonik
Ovaj Zakonik postavljamo od pravoslavnoga sabora našega, s preosvećenim patrijarhom, gospodinom Janićijem, i svima arhijerejima i kliricima, malima i velikima, i sa mnom, blagovernim carem Stefanom, i sa svima vlastelima carstva mi, malima i velikima. Ovima su zakonima odredbe.

1. O hrišćanstvu:

Najpre za hrišćanstvo. Ovim načinom da se očisti hrišćanstvo.


2. O ženidbi:

Vlastela i drugi ljudi da se ne žene bez blagoslova od svoga arhijereja, ili da se blagoslove od onih koje su arhijereji postavili izabravši ih za duhovnike.


3. O svadbi:

Nijedna svadba da se ne učini bez venčanja, a ako se učini bez blagoslova i upita crkve, takovi da se razluče.


4. O duhovnoj dužnosti:

I za duhovnu dužnost neka se svaki čovek pokorava svome arhijereju i neka ga sluša. Akoli se ko nađe sagrešivši crkvi ili prestupivši što bilo od ovoga Zakonika, hotimice ili nehotice, neka se pokori i ispravi crkvi, a akoli se ogluši i uzdrži od crkve i ne ushtedne ispuniti crkvena naređenja, tada da se odluči od crkve.


5. O proklinjanju hrišćanina:

I episkopi da ne proklinju hrišćane za duhovni greh; neka pošalje dvaput i triput onome da ga izobliči, a ako ne posluša i ne ushtedne se popraviti duhovnom zapovešću, potom da se odluči.


6. O jeresi latinskoj:

I za jeres latinsku, što su obratili hrišćane u azimstvo, da se vrate opet u hrišćanstvo, ako se nađe ko prečuvši i ne povrativši se u hrišćanstvo, da se kazni kako piše u zakonu svetih otaca.


7. O jeresi latinskoj:

I da postavi Velika crkva protopope po svima gradovima i trgovima, da povrate hrišćane od jeresi latinske, koji su se obratili u veru latinsku, i da im dade zapovest duhovnu i da se vrati svaki u hrišćanstvo.


8. O latinskom popu:

I pop latinski, ako se nađe, obrativši hrišćanina u veru latinsku, da se kazni po zakonu svetih otaca.


9. O poluveršima:

I ako se nađe poluverac, koji je uzeo hrišćanku, ako ushte, da se krsti u hrišćanstvo, a ako se ne krsti, da mu se uzme žena i deca i da im se dade deo kuće, a on da se izagna.


10. O jeretiku:

I ko se nađe kao jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio, i taj da se ožeže.


11. O duhovnicima:

I episkopi da postave duhovnike po svima parohijama, i gradovima, i selima. I ti duhovnici da su oni koji su primili blagoslov na duhovništvo od svojih arhijereja, vezati i rešiti, i da ih svako sluša po crkvenome zakonu, a oni duhovnici, koje nisu postavili za duhovnike, da se izagnaju i da ih kazni crkva po zakonu.


12. O sudu:

I u duhovnom predmetu svetovnjaci da ne sude, ko li se nađe od svetovnjaka da je sudio u duhovnom predmetu, da plati trista perpera; samo crkva da sudi.


13. O episkopima:

I mitropoliti, i episkopi, i igumani da se ne postavljaju mitom. I ko se nađe da je mitom postavio mitropolita, ili episkopa, ili igumana, da je proklet i onaj koji ga je postavio.


14. O igumanima i kaluđerima:

Igumani da se ne zbacuju bez učešća crkve. Kao igumani po manastirima da se postave dobri ljudi, koji će dom božji podizati.


15. O kinovijskom životu:

Igumani da žive po kinovijama, po zakonu, dogovarajući se sa starcima.


16. O monaškom životu:

I na tisuću kuća da se hrani u manastirima pedeset kaluđera.


17. O kaluđerima:

I kaluđeri i kaluđerice, koji se postrižu, a žive po svojim kućama, da se izagnaju i da žive po manastirima.


18. O monaškom postrigu:

I kaluđeri, koji su se postrigli kao zemljaci iz oblasti te crkve, da ne žive u toj crkvi, nego da idu u druge manastire; da im se daje hrana.


19. O zbacivanju rasa:

I kaluđer koji zbaci rase, da se drži u tamnici, dok se opet ne vrati u poslušnost, i da se kazni.


20. O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju:

I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo.


21. O prodavanju hrišćanina:

I ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže.


22. O crkvenim ljudima:

Vlasteoski ljudi, koji sede po crkvenim selima i po katunima, da pođe svaki svome gospodaru.


23. O crkvenom sprovođenju:

Crkvama da nema sprovođenja (ponosa) osim kada ide kuda car, tada da ga prate.


24.

I ako se nađe crkveni upravnik koji je uzeo mito, da se uništi.


25. O upravljanju crkvama:

Crkvama da upravlja gospodin car, i patrijarh i logotet, a drugi niko.


26. O oslobođenju crkava:

Crkve sve, što se nalaze u zemlji carstva mi, oslobodi carstvo mi od svih rabota, malih i velikih.


27.

I crkve carske da se ne podlažu pod crkve velike.


28. O hrani ubozima:

I po svima crkvama da se hrane ubogi, kako je upisano od ktitora, a ko ih od mitropolita, ili od episkopa, ili od igumana ne ushrani, da se odluči od sana.


29. O kaluđerskom životu:

I kaluđeri da ne žive izvan manastira.


30. O čupanju crkvenoga čoveka:

I otsad da nijedna vlast ne počupa kaluđera ili čoveka crkvenoga, i ko prestupi ovo za života i po smrti carstva mi, da nije blagosloven; ako je ko što kome kriv, da ga tera sudom i parnicom, po zakonu, ako li ga počupa bez suda, ili koga udari da plati sedmostruko.


31. O popovima:

I popovi baštinici da drže svoju baštinsku zemlju i da su slobodni, a ostali popovi, koji nemaju baštine, da im se dadu tri njive po zakonu, i da je kapa popovska slobodna, akoli više uzme od te zemlje, da rabota crkvama po zakonu.


32. O ljudima crkvenim:

Ljydi crkveni, koji drže crkvena sela i zemlje crkvene, a prognali su merophe crkvene ili vlahe, oni koji su razagnali ljude, da se vežu, i da im se uzme zemlja i ljudi, i da ih drži crkva, dokle skupe ljude koje su razagnali.


33. O sudu ljudi crkvenih:

Crkveni ljudi u svakoj parnici da se sude pred svojim mitropolitima, i pred episkopima i igumanima, i koja su oba čoveka jedne crkve, da se sude pred svojom crkvom, a akoli budu parničari dveju crkava, da im sude obe crkve.


34. O selu meropaškom:

I što su sela meropšine carstva mi po Zagorju i inače, crkveni ljudi da ne idu u meropšine, ni na seno, ni na oranje, ni na vinograde, ni na jednu rabotu, ni na malu, ni na veliku; od svih rabota oslobodi ih carstvo mi, neka rabotaju samo crkvi; ko li se nađe da izagna metohiju na meropšinu, i ogluši se o zakon carstva mi, tome vlasniku da se sve oduzme i da se kazni.


35. O upravljanju crkvama:

I predade carstvo mi igumanima crkve da upravljaju svom kućom, i kobilama, i konjima, i ovcama, i svim ostalim, u svemu da su slobodni, što je prilično, uputno i pravično; i kako piše hrisovulj svetih ktitora.


36. O crkvenom zakonu:

I da postave po crkvama zakon opštežitijski kaluđerima u manastirima, prema tome kakav je koji manastir.


37. O mitropolitskom upućivanju:

I eksarsi svetovnjaci da ne budu, da ih ne šalju mitropoliti po popovima, ni da vode mitropolitske konje po popovima, nego da šalju mitropoliti po dva kaluđera po popovima, da duhovno upućuju i da crkveni dohodak uzimaju od popova, kakav je od baštine.


38. O ishrani konja:

I otsad i unapred ždrepci i konji carstva mi da se ne daju crkvama, ni crkvenim selima na hranu.


39. O vlasteli i vlasteličićima:

Vlastela i vlasteličići, koji se nalaze u državi carstva mi, Srblji i Grci što je kome dato carstvo mi u baštinu i u hrisovulji, i što drže do svoga sabora, baštine da su sigurne.


40. O hrisovuljima:

I svi hrisovulji i prostagme, što je komu učinilo carstvo mi, i što će komu učiniti, i te baštine da su sigurne, kao i ranijih pravovernih careva, da su slobodni s njima, ili pod crkvu dati, ili za dušu ostaviti, ili prodati komu bilo.


41. O umrloj vlasteli:

Koji vlastelin uzima decu, ili opet i ne uzima decu, te umre, i po njegovoj smrti baština pusta ostane, gde se nađe od njegovoga roda do trećega bratučeda, taj da ima njegovu baštinu.


42. O baštini slobodnoj:

I baštine sve da su slobodne od svih rabota i danaka carstva mi, osim da daju soće i vojsku da vojuju po zakonu.


43. O nasilju nad baštinom:

I da nije vlastan gospodin car, ili kralj, ili gospođa carica ikome uzeti baštinu silom, ili kupiti, ili zameniti, osim ako ko sam pristane.


44. O vlasteoskim robovima:

I robove, što imaju vlastela, da su im u baštinu, i njihova deca u baštinu večnu, no rob u prćiju da se ne daje nikada.


45. O baštini slobodnoj:

I vlastela i drugi ljudi, koji imaju baštinske crkve u svojim baštinama, da nije vlastan gospodin car, ni patrijarh, ni drugi episkop podložiti te crkve pod Veliku crkvu, osim da je vlastan baštinik da postavi svoga kaluđera i da ga dovede episkopu da ga blagoslovi episkop, u čijoj bude nuriji, i da upravlja episkop u toj crkvi duhovnim poslom.


46. O robovima:

I dosad robove, što imaju vlastela, da su im u baštinu, samo što će vlastelin oprostiti, ili žena mu, ili njegov sin, to da je slobodno, a ništa drugo.


47. O crkvi:

I vlastelin koji se nađe podloživši svoju crkvu po drugu crkvu, nad tom crkvom već da nema vlasti.


48. O umrlim vlastelima:

Kada umre vlastelin, konj dobri i oružje da se daje caru, a svitu veliku i biserni pojas da ima njegov sin, i da mu car ne uzme, akoli ne uzima sina, nego ima kćer, da je stim vlasna kći, ili prodati ili dati slobodno.


49. O krajišniku vlastelinu:

Vlastela krajišnici, koja vojska otuda dođe i pleni zemlju carevu, te prođe opet kroz njihovu zemlju, ta vlastela sve da plate kroz kojih je oblast prošla.


50. O psovci:

Vlastelin, koji opsuje i osramoti vlasteličića, da plati sto perpera, i vlasteličić, ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima.


51. O predavanju sina u dvor:

I ko preda sina ili brata u dvor, i zapita ga car, verovati li ću ga, i rekne veruj koliko i meni, ako koje zlo učini, da plati onaj koji ga je predao; ako taj koji ima dvoriti, kako dvore u palati carevoj, što sagreši, da plati sam.


52. O neveri:

Za neveru, za svaku krivicu, brat za brata, i otac za sina, rođak za rođaka; koji su odeljeni u svojim kućama od onog koji nije skrivio, ti da ne plate ništa, osim onoga koji je skrivio, njegova i kuća da plati.


53. O nasilju:

Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže; akoli sebar uzme silom vlastellinku, da se obesi, akoli svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže.


54. O bludu vlastelinke:

Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se oboma ruke otseku i nos sareže.


55. O psovanju vlasteoskom:

I ako vlastelin, ili vlasteličić, opsuje sebra, da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina, ili vlasteličića, da plati sto perpera i da se osmudi.


56. O pozivu vlasteoskom:

Vlastelin na večer da se ne poziva, osim da se poziva pre obeda, da mu se ranije saopšti, i ako bude pozvan pre obeda s pristavom, i ne dođe do obeda, da je kriv, i vlastelinu kazna zbog prestoja šest volova.


57. O zlobi:

Koji vlastelin na priselici iz zlobe koje zlo učini: zemlji plenom, ili kuće popali, ili koje bilo zlo učini, da mu se ta oblast uzme i druga ne da.


58.O smrti vlastele:

Koji vlastelin umre, a ima jedno selo u župi, ili među župama, što se zla učini tome selu paljevinom, ili čim bilo, tome selu svu tu zlobu da plati okolina.


59. O proniji:

Proniju da nije vlastan niko ni prodati, ni kupiti, ko nema baštine; od pronijarske zemlje da nije vlastan niko podložiti pod crkvu; akoli podloži da ne važi.


60. O caru:

Cara svako da sprovodi, kuda bilo da ide, grad do župe, i župa do župe, i opet župa do grada.


61. O povratku (s) vojske:

Kada dođe vlastelin s vojske kući, ili koji bilo vojnik, ako ga ko pozove na sud, da ostane kod kuće tri nedelje, potom da ide na sud.


62. O pozivu vlasteoskom:

Vlasteli veliki da se pozivaju s pismom sudijinim, a ostali s pečatom.


63.O kefalijama:

Kefalije, što su u gradovima, da uzimaju dohodak po zakonu, i da im se prodaje žita, i vina, i mesa za dinar što drugomu za dva, no građanin to da mu prodaje, a drugi niko.


64. O sirotama:

Sirota kudeljnica da je slobodna kako i pop.


65. O popu:

Pop, koji nema svoga stasa, da mu se dadu tri njive po zakonu. Pop, koji god, od svoga gospodara nikamo da ne odlazi, akoli ga gospodar ne ushrani po zakonu, da dođe svom arhijereju, i arhijerej da rekne onome vlastelinu, da hrani popa po zakonu, a ako onaj gospodar ne posluša, da je pop slobodan, kuda mu je volja; ako bude pop baštinik, da ga nije vlastan odagnati, samo da je slobodan.


66. O sudskom odgovaranju:

Bratanci, koji su zajedno u jednoj kući, kada ih ko pozove kod kuće, koji dođe od njih, taj da odgovara; akoli ga nađe na dvoru carevu ili sudijinu, da dođe i rekne, daću brata starijega na sud, da ga dade, i ne sme se prisiliti da odgovara.


67. O robovima i meropsima:

Robovi i meropsi, koji sede zajedno u jednom selu, svaka plaća koja dolazi, da plaćaju svi zajedno; po ljudima, kako plaću plaćaju i rabotu rabotaju; tako i zemlju da drže.


68. O zakonu:

Meropsima zakon po svoj zemlji: U nedelji da rabotaju dva dana pronijaru, i da mu daje u godini perperu carevu, i zamanicom da mu kosi sena dan jedan, i vinograd dan jedan, a ko nema vinograda, a oni da mu rabotaju druge rabote dan jedan, i što urabota meropah, to sve da drži, a drugo ništa, protiv zakona, da mu se ne uzme.


69. O saboru sebrova:

Zbora sebrova da ne bude, a ako se ko nađe kao sabornik, da mu se uši otseku, a da se osmude pokretači.


70. Koji su u jednoj kući:

I ko se nađe u jednoj kući, ili bratanci, ili otac (sa) sinovima, ili ko drugi, odeljen hlebom i imanjem, i ako budu na jednom ognjištu, a onim odeljeni da rabotaju kao i drugi ljudi.


71. O bratskoj zlobi:

I ko zlo učini, brat ili sin, ili srodnik, koji su u jednoj kući, sve da plati gospodar kuće, ili da dade ko je zlo učinio.


72. O nevoljnom:

I ko nevoljan dođe na dvor carev, da se svakome učini pravda, osim roba vlasteoskoga.


73. O siroti:

Sirota koja nije kadra parničiti se ili odgovarati, da dade zastupnika, koji će za nju odgovarati.


74. O paši:

Selo sa selom da pase, kuda jedno selo, tuda i drugo, osim zakonitih zabela; i livadu da ne pase niko.


75. O župi i o popaši:

Župa župi da ne pase marvom ništa, a ako se nađe jedno selo u onoj župi u koga bilo vlastelina, ili carstva mi, ili crkveno selo, ili vlasteličića, onome selu niko da ne zabrani pasti, da pase kuda i župa.


76. Za popašu:

A ko popase žito, ili vinograd, ili livadu, greškom, tu popašu da plati što reknu duševnici, koji procenjuju, akoli namerno popase, da plati popašu i šest volova.


77. Za potku:

Potka među selima pedeset perpera, a Vlasima i Arbanasima sto perpera, i te potke caru polovina a gospodaru polovina čije bude selo.


78. O zemlji crkvenoj:

O zemlji i o ljudima crkvenim, što imaju o njima sud crkveni, ako ko iznese milosno pismo ili rekne milosnika imam u tom pismu, i do toga mislosnika ništa da se ne drži, samo da se sudi po zakonu carstva mi, no uvek da zapitaju carstvo mi.


79. O međi i o zemlji:

A za međe zemlje, što se parniče sela među sobom, da traži (po zakonu) od Svetoga kralja, kada je umro; ako ko da milost carevu i rekne, dao mi je gospodin car, kako je držao moj drug pre mene, ako je milost careva, da bude tako, i da drži, osim crkvenoga.


80. O međi seoskoj:

Za međe seoske, da oboje, koji traže, dadu svedoke, on polovinu, a on polovinu, po zakonu; kuda reknu svedoci, njegovo da je.


81. O planinama:

Planine što su po zemlji carstva mi, što su planine careve, da su caru, a crkvene crkvama, a vlasteoske vlastelima.


82. O Vlasima i Arbanasima:

Gde prestoje Vlah ili Arbanasin na selu, na tome selu da ne stane drugi, za njim idući, akoli silom stane, da plati potku i što je popasao.


83. O milosnim pismima:

Gde se iznesu dva pisma careva za jednu ipotes, za zemlju, ko sada drži, do ovoga doba sabornoga, njegova da je, a milost da se ne izmeni.


84. O kotlu:

Suda da nema za kotao, niti ikakva opravdanja, ko se opravdao da ne daje sudijama opravdanja; na sudu da nema ruke ni opravdavanja, ni udave, samo da se sude po zakonu.


85. O babunskoj reči:

I ko rekne babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati sto perpera, akoli bude sebar da plati dvanaest perpera i da se bije štapovima.


86. O ubistvu:

Gde se nađe ubistvo, onaj koji buda izazvao, da je kriv, ako se i ubije.


87. O hotimičnom ubistvu:

Ko nije došao hotimice, silom, te je učinio ubistvo, da plati trista perpera, ako li je došao hotimice, da mu se obe ruke otseky.


88. O vlasteoskoj parnici:

Kada se parniče vlastela, ko u čem izgubi, da daje jemce.


89. O pozivanju krivca:

Ko pozove krivca pred sudije, i pozvavši ne dođe na sud, nego sedi doma, onaj koji je pozvan, ako dođe na rok pred sudije i otstoji po zakonu, taj da je slobodan od te krivice za koju je bio pozvan, jer onaj pozivač sedi doma.


90. O zalogu:

Zalozi, gde se nađu, da se otkupljuju.


91. O pristavu:

Kada se parniče dva, ako rekne jedan od njih, imam pristava ovde na dvoru carevu, ili na sudijinu, da ga dade, kada ga potraži i ne nađe onde na dvoru, taj čas da dođe na sud i rekne, ne nađoh pristava, ako je za obed, da mu je rok za večeru, ako je za večeru, da ga dade sutra do obeda, ako ga bude poslao car ili sudija na rabotu, da nije onaj kriv koji ga daje, da se postavi rok, dok onaj pristav dođe, da ga dade pred sudije.


92. O prepoznavanju lica:

Ako ko prepozna lice pod čovekom, a bude u gori, u pustoši, da ga povede u najbliže selo i preda selu, i pozove da ga dadu pred sudije, akoli ga ne da selo pred sudije, što sud odredi, da plati to selo. Lice je corpus delicti, res ipsa, res manifesta, sama ukradena stvar; ovde se misli očevidno, pre svega na konja; lice može značiti i oruđe, kojim je izvršeno zločinstvo.


93. O provođenju družinskoga čoveka:

Ko provede družinskoga čoveka u tuđu zemlju, da dade sedam.


94. O ubistvu:

Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera.


95. O psovci:

Ko opsuje episkopa. ili kaluđera, ili popa, da plati sto perpera. Ko se nađe da je ubio episkopa, ili kaluđera, ili popa, taj da se ubije i obesi.


96. O ubistvu:

Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže na ognju.


97. O bradi vlasteoskoj:

Ko se nađe da je počupao bradu vlastelinu, ili dobru čoveku, da se tomu obe ruke otseku.


98. O čupanju sebara:

I ako se počupaju dva sebra, da je mehoskubina šest perpera.


99. O zapaljivanju:

Ko se nađe da je užegao kuću, ili gumno, ili slamu, ili seno, da to selo da zapaljivača, akoli ga ne da, da plati ono selo što bi zapaljivač platio.


100. O zapaljivačima gumna:

Akoli ko užeže izvan sela gumno, ili seno, da plati okolina, ili da dade zapaljivača.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpska Pravoslavna imena

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:49

101. O najezdi:

Sile da nije nikome ni za jednu stvar u zemlji carskoj; akoli koga snađe najezda, ili sila razmetljiva, oni konji najezdni svi da se uzmu, polovina caru, a polovina onomu na koga su najahali, i ljudi najahalci da prime kaznu kako piše u zakoniku svetih otaca, u svetovnim članovima, da se muče kao i namerni ubica.
102. O podjemčivanju:

Podjemčivanja da nema nikome, nizašta, nikakva, ko li se podjemči za što, da plati sedmostruko.


103. O sudu ropskom:

I koji su robovi, da se sude pred svojim gospodarima, kako im je volja za svoje krivice, a za careve da idu pred sudije, za krv, za vraždu, za lopove, za razbojnike, za prijem ljudi.


104. O pozivanju:

I da pristav ne dodijava ženi, kada nije muž kod kuće, niti da se poziva žena bez muža, no da žena dade mužu glas, da ide na sud; u tome muž da nije kriv, dok mu se ne dade glas.


105. O pismima carevim:

Pisma careva, koja se donose pred sudije za što bilo, a pobija ih zakonik carstva mi, što sam napisao koje bilo pismo, ona pisma, koja pobije sud, ta pisma da uzmy sudije i da ih donesu pred carstvo mi.


106. O dvoranima:

Dvorani vlasteoski, ako učini koje zlo ko od njih, ko bude pronijarević, da ga opravda očina, družina porotom, akoli je sebar, da zahvati u kotao.


107. Za odboj:

Ko se nađe da je odbio sudijina sokalnika, ili pristava, da se opleni i da mu se uzme sve što ima.


108. O izdavi:

I o izdavi ovako da bude: izdava od zemlje pristavu tri perpera, od sela tri perpera, od mlina tri perpera od župe - od svakog sela - tri perpera, od grada konj i svita, od vinograda tri perpera, od konja perper, od kobile šest dinara, od govečeta četiri dinara, od brava dva dinara.


109. O otrovima:

Mađioničar i otrovnik, koji se nađe na delu, da se kazni po zakonu svetih otaca.


110. O sudijama:

Sudije kuda god idu po zemlji carevoj i svojoj oblasti, da nije vlastan uzeti obroka silom, ni što bilo drugo, osim poklona, što mu ko pokloni od svoje volje.


111. O sudijinoj sramoti:

Ko se nađe da je osramotio sudiju, ako bude vlastelin, da mu se sve uzme, akoli selo, da se raspe i opleni.


112. O sužnjima:

Koji čovek uteče iz sužanjstva, čim dođe na dvor carev, bio carev čovek, ili crkveni, ili vlasteoski, tim da je slobodan; ako je poneo što čoveku kome je utekao, to da je onomu od koga je utekao.


113. O sužnju:

Koji se sužanj drži u dvoru carstva mi, te uteče na dvor patrijaraški, da je slobodan, i također na dvor carev da je slobodan.


114. O jemstvu:

Ljudi koji se vraćaju iz tuđe zemlje u zemlju carstva mi, ko bude pobegao od jemstva; oni jemci, koji su toga čoveka, ništa ne plaćaju.


115. O begstvu:

I ko je čijega čoveka primio iz tuđe zemlje, a on je pobegao od svoga gospodara, od suda, ako dade milostno pismo carevo, da se ne ospori, ako li ne dade milosti, da mu se vrati.


116. O nalazaču:

Ko što nađe u carevoj zemlji, da ne uzme, te da ne rekne, vratiću, ako ko pozna, ako li prihvati, ili uzme, da plati kao tat ili razbojnik, a što nađe u tuđoj zemlji, na vojsci, da nosi pred cara i vojvodu.


117. O prelaženju:

Što je komu prešlo u carevu zemlju, ili iz grada, ili iz župe, što je do preuzimanja gospodina cara, dok nije bilo carevo, nego je bilo drugoga gospodara, od toga vremena, bio čovek ili drugo pravo, da se ne traži, ako je prešlo posle preuzimanja gospodina cara, to da se ne traži; to jest, kada je bio sukob, a nije bila zemlja i gradovi carevi.


118. O trgu:

Trgovci, koji idu po carevoj zemlji, da nije vlastan nikoji vlastelin, ni koji bilo čovek silom im smetati, ili ščepati robu, a novac mu silom nametnuti; koli se nađe da je silom rastovario ili rasturio da plati pet sto perpera.


119. O trgovcima:

Trgovci i male i velike potrebne robe skrlata da idu bez smetnje po zemlji carevoj, da prodaju i kupuju, kako komu trg donosi.


120. O carinicima:

Carinik carev da nije vlastan smetati ili zadržati trgovca, da mu koju robu proda u bescenje; slobodno da prolazi svaki po svim trgovima i po volji da se kreće sa svojom robom.


121.

Da nije vlastan vlastelin, ni mali ni veliki, ni koji bilo drugi, zadržati ili sprečiti svoje ljude ili druge trgovce, da ne idu na trgove careve, no da ide svaki slobodno.


122. O trgovcima

Akoli vlastelin zadrži trgovca, da plati trista perpera, akoli ga carinik zadrži, da plati trista perpera.


123. O Sasima:

O trgovima; što su kuda posekli Sasi gore do ovoga sabora, u zemlju neka imaju; ako su komu vlastelinu bez prava uzeli zemlju, da se sude sa njima vlastela po zakonu Svetoga kralja, a otsada unapred Sasin da ne seče, a što poseče, ono da ne obrađuje i ljude ne smešta, samo da stoji pusta, da raste gora; niko da ne zabrani Sasinu goru, koliko treba trgu, toliko da seče.


124. O hrisovuljima:

Gradovi grčki, koje je zauzeo gospodin car, što im je zapisao hrisovulje i prostagme, što imaju i drže do ovoga sabora, to da drže, da im je sigurno i da im se ne uzme ništa.


125. O priselici gradovima:

Grdovima da nema priselice, osim ko ide da dolazi stanjaninu, ili mali ili veliki, da ide tanjaninu, da mu preda konja, i sve stanje, da sačuva stanjanin sa svim, i kad pođe onaj gost, da mu preda stanjanin sve što bude primio, akoli mu bude što nestalo, sve da mu plati.


126. O gradskoj zemlji:

Gradska zemlja, što je okolo grada, što se na njoj otme ili ukrade, da plati sve to okolina.


127. O zidanju grada:

Za zidanje grada, gde se grad obori, ili kula, da ga naprave građani toga grada i župa što je toga (grada).


128. O pomoći carskoj:

Gospodin car, kada ima sina ženiti, ili krštenje, i bude mu na potrebu dvor činiti i kuće, da pomaže mali i veliki.


129. O oblasti vojvodama:

Na vojsci, na svakoj, da obladaju vojvode koliko i car, što reknu, da se posluša, akoli ih ko ne posluša u čemu, da je tima kazna koja i onima koji cara ne bi poslušali; i sudovi mali i veliki, koji su na vojsci, da im sude vojvode, a drugi niko.


130. O crkvi:

Crkvu ko obori na vojsci, da se ubije ili obesi.


131. O svađi:

Na vojsci svađe da nije, akoli se dva svade, da se biju, a drugi niko od vojnika da im ne pomogne; akoli ko poteče i pomogne izazivaču, oni da se ubiju.


132. O kupovanju:

Što ko kupi od plena iz tuđe zemlje, što bude plenjeno, po carevoj zemlji da je slobodno kupiti od toga plena koliko i u tuđoj zemlji, akoli ga ko obedi govoreći, ono je moje, da ga opravda porota po zakonu, jer je kupio na tuđoj zemlji, a nije ni lopov ni provodadžija, ni saučesnik, tako da drži kako svoje.


133. O poklisaru:

Poklisar, što ide iz tuđe zemlje caru, ili od gospodina cara svome gospodinu, gde bilo dođe u čije selo, da mu se čini čast, da mu je svega dovoljno, no da obeduje ili večera, pa da ide napred, u druga sela.


134. O baštini:

I što zapisuje gospodin car baštine, komu zapiše selo, da je logotetu trideset perpera za hrisovulj, a komu župu, od svakog sela po trideset perpera, a đaku za pisanje šest perpera.


135: O vojsci:

Vojska koja ide po zemlji carevoj, gde padne u kome selu, druga po njoj iduća, da ne padne u tome selu.


U godini 6863, indikt 7


136.

Knjiga carstva mi da se ne prečuje gde dođe, ili gospođi carici, ili kralju, ili vlastelima velikim i malim, i svakome čoveku, niko da ne prečuje šta piše pismo carstva mi, akoli bude takovo pismo, da ne može onaj izvršiti, ili nema da dade, taj čas da ide opet s pismom carstvu mi, da javi carstvu mi.


137. O hrisovuljima:

Hrisovulji carstva mi, što su učinjeni gradovima carstva mi, što im piše, da im nije vlastan osporiti ni gospodin car, ni iko drugi, da su hrisovulji sigurni.


138. O lažnom pisanju:

Ako se nađe u čijem hrisovulju slovo lažno prepisano, nađu se slova ispravljana i reči preudešene na drugo, što nije zapovedilo carstvo mi, ti hrisovulji da se razderu, a onaj više da nema baštine.


139. O meropsima:

Meropsima u zemlji carstva mi, da nije vlastan nijedan gospodar išta protiv zakona, osim što je carstvo mi zapisalo u zakoniku, to da mu rabota i daje. Akoli mu učini što nezakonito, zapoveda carstvo mi, da je vlastan svaki meropah parničiti se sa svojim gospodarem, ili s carstvom mi, ili s gospođom caricom, ili s crkvom, ili s vlastelom carstva mi, ili s kim bilo, da ga nije vlastan ko zadržati od suda carstva mi, osim da mu sudije sude po pravdi, a ako meropah dobije parnicu protiv gospodara, da mu zajemči sudija carstva mi, kako da plati gospodar merophu sve na rok, i potom da nije vlastan onaj gospodar učiniti zlo merophu.


140. O primanju tuđega čoveka:

Zapovest carska. Niko ničijega čoveka da ne prima, ni car, ni carica, ni crkva, ni vlastelin, ni drugi koji bilo čovek da ne prima ničijega čoveka bez pisma careva; takav da se kazni, ko bio, kao i izdajnik.


141. O trgu:

Također i trgovi i knezovi, i po gradovima, čijega čoveka prime, istim načinom da se kazne i izdadu.


142. O vlastelima koji zatiru imanje:

Vlastelima i vlasteličićima, kojima je dalo carstvo mi zemlju i gradove, ako je ko od njih nađen, da je oplenio sela ili ljude i zatro protiv zakona carstva mi, što je carstvo mi uzakonilo na saboru, da mu se uzme imanje, a onaj što bude satro da sve plati od svoje kuće, a da se kazni kao prebeglica.


143. O razbojnicima:

I ako se nađe razbojnik, koji prođe kroz oblast krajišnika, i pljačka gde god i opet se vrati s plenom, pa plaća krajišnik sedmostruko.


144. O beguncima:

Ako se naće vlastelin ili vlasteličić begunac, i drugi ko bilo carstva mi, te ustanu na grabljenje okolna sela i župa na njegovu kuću i na njegovu stoku, što bude ostavio, oni koji to učine da se kazne kao izdajnici carstva mi.


145. O lopovima i razbojnicima:

Zapoveda carstvo mi: Po svima zemljama, i po gradovima, i po župama i po krajištima lopova i razbojnika da nije ni u čijem predelu. I ovim načinom da se ukine krađa i razbojništvo; U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se strmoglav obesi, a lopov da se oslepi, a gospodar sela toga da se dovede svezan carstvu mi, da plaća sve što je učinio razbojnik ili lopov od početka, i opet da se kazni kao lopov i razbojnik.


146. O vladalcima:

Također, i knezovi, i promićuri, i vladalci i prestojnici, i čelnici, koji se nalaze upravljajući selima i katunima, ti svi da se kazne višepisanim načinom, ako se nađe kod njih lopov ili razbojnik.


147. O vladalcima:

Akoli su vladalci izvestili gospodare, a gospodari se napravili kao da ne znaju, da se ti gospodari kazne kao razbojnik i lopov.


148. O sudijama:

Sudije, koje carstvo mi postavi po zemljama da sude, ako pišu za šta bilo, za razbojnika i lopove, ili za koje bilo sudsko rešenje, te prenebregne pismo sudije carstva mi, ili crkva, ili vlastelin, ili koji bilo čovek, ti svi da se osude kao neposlušnici carstva mi.


149. O razbojniku i lopovu:

Ovim načinom da se kazni lopov i razbojnik dokazani. I ovakvo je dokazivanje: Ako se samo lice (corpus delicti) uhvati u njih, ili ako ih uhvate u razbojništvu ili krađi, ili ih preda župa ili sela, ili gospodari, ili vlastela, koji su nad njima, kako je više upisano, ti razbojnici i lopovi da se ne pomiluju, nego da se oslepe i obese.


150. O lopovu:

I ako ko potera sudom razbojnika i lopova, a ne bude dokaza, da im je opravdanje železo, što je odredilo carstvo mi, da ga uzimaju na vratima crkvenim iz ognja, i da ga postavi na svetoj trpezi.


151, O poroti:

Zapoveda carstvo mi: Otsada unapred da je porota i za mnogo i za malo: za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu dvanaest, a za malo delo šest porotnika. I ti porotnici da nisu vlasni nikoga izmiriti, osim da opravdaju ili opet da okrive. I da je svaka porota u crkvi, i pop u odeždama da ih zakune, i u poroti kamo se većina kunu, i koga većina opravda, tima da se veruje.


152. O zakonu:

Kako je bio zakonu u deda carstva mi, Svetoga kralja, da su velikoj vlasteli velika vlastela porotnici, a srednjim ljudima prema njihovoj družini, a sebrdijama njihova družina da su porotnici; i da nije u poroti ni srodnika, ni zlobnika.
153. Zakon:

Inovernicima i trgovcima porotnici polovina Srbalja, a polovina njihove družine, po zakonu Svetoga kralja.


154. Zakon:

Koji se porotnici zakunu, i opravdaju onoga po zakonu, i ako se po tome opravdanju nađe baš sam predmet (corpus delicti) u onoga opravdanoga, koga su opravdali porotnici, da uzme carstvo mi od tih porotnika vraždu, po tisuću perpera, i više potom da se tima porotnicima ne veruje, ni da se ko za njihove udaje, ni da se od njih ženi.


155. O priselici:

Otsele unapred priselice da nema, niti ikakve pratnje, osim ako se sluči velikoga vlastelina stegonoše u župi, ili pomanjeg vlastelina, koji samo drži državu na sebi, i nemaju nikakve zajednice među sobom i među svojom državom, ti da plaćaju.


156. O priselici:

Na zemlji carstva mi, i, rekavši, na meropšinama, da ne uzimaju vlastela priselice, ni inu koju plaću, osim da plaćaju od svoga.


157. O čuvanju putova:

Gde se nalaze župe smesne, sela crkvena i careva, i vlasteoska, i budu smesna sela, i ne bude nad tom župom jednoga gospodara, nego ako budu kefalije i sudije carevi, koje je postavio car, da postave straže po svim putovima, i kefalijama da predadu putove, i da ih čuvaju sa stražama, i da, ako se ko opljačka ili pokrade, ili se koje zlo učini, taj čas idu kefalijama, da im plaćaju od svoga, a kefalije straže da traže i razbojnike i lopove.


158. O stražama:

Ako je pusto brdo među župama, sela okolna, koja su oko toga brda, da čuvaju stražu, akoli ne uščuvaju stražu, što se učini u tom brdu, u pustoši, šteta, ili razbojništvo, ili krađa, ili koje zlo, da plaćaju okolna sela, kojima je rečeno čuvati put.


159. O trgovcima:

Kupci, koji prolaze noću, na noćište gde dođu, ako ih ne pripusti vladalac ili gospodar sela toga, da prenoće u selu kupci, po zakonu carevu, kako je u zakoniku, ako što izgubi putnik, onaj gospodar, i vladalac i selo sve da plate, jer ih nisu u selo pustili.


160. O gostima i o razbojnicima:

Ako se gde dogodi kojemu bilo gostu, ili trgovcu, ili kaluđeru, te mu uzme što razbojnik ili lopov, ili koja god smetnja, da idu ti svi caru, da im plati car, što budu izgubili, a car da traži kefalije i vlastelu, kojima bude put predan i straže predane. I svaki gost, i trgovac, i Latinin da dohodi prvim stražama sa svim što ima i nosi, da ga provađaju, i straža straži da ga predaje sa svim; akoli se dogodi, te što izgube, da im je porota verodostojni ljudi, što reknu po duši da su izgubili, s onim porotnicima, to da im plate kefalija i straža.


161. O parničenju pred sudom:

Na sudu koji se sude parničari i koji se parniče za svoju stvar, i optuženi, zašto je okrivljen, da nije vlastan okrivljeni druge reči potvorno govoriti na tužitelja, ni za izdajstvo, ni za drugo kakvo delo, osim da odgovara. A kada se svrši sud, ako što ima, potom da govori s njim pred sudijama carevim, a da mu se ne veruje ni u čem što govori, dok se parnica ne svrši.


162. O pristavima:

Pristavi bez pisma sudijina nikamo da ne idu, ili bez pisma carstva mi, osim kuda ih šalju sudije, da im pišu pismo, i da ne preduzima pristav drugoga, osim što piše pismo, a sudije da drže također kakvo su dali pristavima, koje su poslali da ispravljaju po zemlji, da ako bude od pristava izmena, ako budu drugo učinili nego što piše pismo, ili ako budu prepisali pisma na drugi način, da idu pred sudije da se opravdaju, i ako se nađe da su svršili kako stoji u sudijinu pismo, koje sudije drže, da su pravi, akoli se nađe da su prepravili sud, da im se ruke otseku i jezik odreže.


163. O sudijama:

Sve sudije što sude da upisuju sudove i da drže kod sebe, a upisavši, drugo pismo da ga dadu onomu, koji se bude opravdao na sudu. Sudije da šalju pristave, prave i verodostojne.


164. O prijemu ljudi:

Za ljude: Ko bude čijega čoveka primio pre ovoga sabora, da se traži prvim sudom, kako piše u prvom zakoniku.


165. O potvornicima:

Ako se nađe koji bilo potvornik i goni koga potvorom, laži i opadanjem, takav da se kazni kao lopov i razbojnik.


166. O pijanicima:

Pijanica otkuda ide i izaziva koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne dosmrti, takovomu pijanici, da mu se oko izvadi i ruka otseče. Akoli pijan zadere, ili kapu komu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju, da se udari štapovima sto puta, i da se vrgne u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice, i da se opet bije i pusti.


167. O parničarima:

Parničari, koji ishode na sud carstva mi, koju reč budu govorili u prvinu, tima rečima da se veruje i po tim rečima da se sudi, a po poslednjima ništa.


168. O zlatarima:

Zlatara u župama po zemlji carevoj nigde da nije, osim u trgovima, gde je postavio car novac kovati.


169. O zlatarima:

Ako se nađe zlatar u gradu, kujući novac tajno, da se zlatar sažeže i grad da plati globu što reče car. Ako se nađe u selu, da se to selo raspe, a zlatar da se sažeže.


170. O zlatarima:

I u gradovima carevim da stoje zlatari, i da kuju druge potrebe.


171. O zakonu:

Još zapovedi carstvo mi: Ako piše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako piše zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude i vrše kako je po pravdi.


172. O sudijama:

Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi.


173. O podvođenju:

Vlastela i vlasteličići, koji dolaze na dvor carev, ili Grk, ili Nemac ili Srbin, ili vlastelin i drugi koji bilo, ako dovede sa sobom razbojnika ili lopova, da se onaj gospodar kazni kao lopov i razbojnik.


174. O baštinama:

Ljudi ratari, koji imaju svoju baštinu, zemlju i vinograde, i kupljenice, da su vlasni od svojih vinograda i od zemlje u prćiju dati, ili crkvi podložiti, ili prodati, ali uvek da ima rabotnika na tome mestu onome gospodaru čije bude selo, akoli ne bude rabotnika za ono mesto onome gospodaru čije bude selo, da je vlastan uzeti one vinograde i njive.


175. O sudijama:

Koji sudija je u dvoru carstva mi, i učini se zlo, tima da se sudi; akoli se nađu parničari slučajno na dvoru carstva mi, da im sudi sudija dvorski, a drugi niko da se ne poziva na dvor carstva mi mimo oblast sudija, koje je postavilo carstvo mi, samo da ide svako pred svoga sudiju.


176. O gradovima:

Gradovi svi po zemlji carstva mi da su na zakonu o svemu kako su bili u ranijih careva. a za sudove, što imaju među sobom, da se sude pred vladalcima, gradskim i pred crkvenim klirom; a koji župljanin tuži građanina, da ga tuži pred vladalcem gradskim, i pred crkvom i pred klirom po zakonu.


177. O dvorskom sudu:

Koja vlastela stoje u kući carevoj uvek, ako ih ko tuži, da ih tuži pred sudijom dvorskim, a drugi niko da im ne sudi.


178. O sudijinom pismu:

Sudije, kuda šalju pristave i pisma svoja, ako se ko ogluši i odbije pristava, da pišu sudije pismo kefalijama i vlasteli, u čijoj budu oblasti oni nepokornici, da svrše za to vlasti što pišu sudije, ako ne svrše vlasti da se kazne kao nepokornici.


179. O sudijama:

Sudije da prohode po zemljama, kuda kome je oblast, da ogledaju i ispravljaju o ubogim i sirotim.


180. O prepoznavanju lica:

I ako ko što uhvati oteto ili kradeno, baš lice (corpus delicti), ili silom uzeto, svaki o tom da dade svod, ako ko bude kupio gde bilo, ili u zemlji carevoj i u drugoj zemlji, uvek da dade o tome svod, akoli ne da svoda, da plaća po zakonu.


181. O parničenju pred carem:

Zapovest carska sudijama: Ako se nađe veliko delo, i ne uzmognu rasuditi ni rešiti, koji bilo veliki sud da bude, da ide od sudija jedan s onom obojicom parničara pred cara; i što će komu suditi sudije, svaku osudu da upisuju, kako ne bi bilo nekoje potvore, da se rešava po zakonu carevu.


182. O neovlaštenom pozivu:

Ko je u oblasti kojih sudija, svaki čovek da nije vlastan pozivati na dvor carev, ili kamo drugo, nego da ide svaki pred svoga sudiju, u čijoj bude oblasti, da se rasudi po zakonu.


183. O staniku:

Stanici carevi da idu pred sudije, što imaju sud među sobom: Za vraždu, za razbojnika, za lopove, za prijem ljudi, za krv, za zemlju.


184. O kefalijama:

Vlastela i kefalije careve, koji drže gradove i trgove, niko od njih da ne primi ničijega čoveka u tamnicu bez pisma careva, akoli ga ko primi protiv zapovesti careve, da plati pet stotina perpera.


185. O tamnici:

Tim istim načinom, ko drži tamnice careve, da nikoga ne primi, ničijega čoveka, bez zapovesti careve.


186. O sudu pravom i krivom:

Sudovi koji se traže i za pravo i za krivo, što se učinilo pre ovoga zakona, i što se sad učini, svaki sud, ko ide...


187.

Kuda ide car i carica, ili stanovi, ili konji carevi, u kom selu prenoće, potom nijedan stanik da ne prenoći u tom selu, akoli se ko nađe i prenoći u tom selu protiv zakona i zapovesti careve, onaj koji je stariji pred stanovima da se dade svezan onome selu, što bude satrveno, sve da plati sedmostruko.


188. O globarima:

Globari, koji stoje pred sudijama, što osude sudije, i upisavši, dadu globarima, te globe da uzimaju globari a što ne osude sudije, i ne dadu, upisavši globarima, da nisu vlasni globari ništa dodijavati nekome.


189. O konjima i psima:

Kuda idu konji, i psi i stanovi carevi, što im se piše u pismu carevu, da im se to dade, a drugo ništa. I psarima i sokolarima i svinjarima, kuda idu, da im se ništa ne daje.


190. O žiru:

I ako u župi žir rodi, toga žira caru polovina, a tome vlastelinu čije je imanje polovina.


191.

I ako razbojnik ukrade svinje careve, da plati okolina, akoli se ukradu svinje, da se sudi svinjar sa župom, pa što rekne sud.


192. O pravome sudu:

Za tri predmeta - za izdajstvo, za krv i za otmicu vlastelinke da idu pred cara.


193.

Za svod konjski i druge marve, ili čega bilo parnica, što se otme ili ukrade, tome da dade svodnika (akoli ne dade), da plati svako sedmostruko. Akoli rekne, kupih u tuđoj zemlji, da opravdaju duševnici od globe. Akoli ga ne opravdaju duševnici, da plati s globom.


194. O globarima crkvenih ljudi zakon:

I globe na crkvene ljude, što se sude pred crkvom i kefalijama, i te globe, što se osude, da ima sve crkva, kako piše u hrisovuljima, te globe da se uzimaju od crkvenih ljudi, kako je postavio gospodin car zakon po zemlji, i da se postave crkveni ljudi kao globari, koji će sabirati te globe i davati crkvi, a car ni kefalije da ne uzimaju ništa.


195.

I žene da ne noćivaju u crkvi, osim gospođa carica i kraljica.


196. O postrigu kaluđera i kaluđerice:

I bez blagoslova episkopa da se ne postrižu ni ljudi ni žene. Svakome čoveku zakon crkveni.


197.

Kojemu vlastelinu dođe da zimuje čovek, da daje travnine od sto kobila kobilu, od sto ovaca ovcu s jagnjetom i od sto goveda goveče.


198.

Dohodak carski soće, i namet i harač da daje svaki čovek: Kabao žita, polovina čista a polovina priprosta, ili perper u novcu, a rok tome žitu da se usipa na Mitrov-dan, a drugi rok na Rođenje Hristovo, akoli soća vlastelin ne da na te rokove, vlastelin taj da se sveže na carskom dvoru i da se drži dokle ne plati dvojinom.


199.

I ako konj lipše u kome selu, a ne bude ga selo ubilo ni odagnalo, no umrlo od Boga, da ne plate ništa.


200.

I gde se nađe čovek u zemlji, komu bude konj umro, ili vuk izede, ili sam ubio, a on priselicu uzeo za konja, i iznađe se istina, ako bude tako, da mu plati gospodar, čiji je čovek, sedam konja.


201.

Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju, ili carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Najveći srednjevekovni grad - Novo Brdo - Nekada i danas

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:51

Novo Brdo je bio srednjovekovni grad i rudarsko središte. Leži na Velikoj Planini severno od Gnjilana, između izvorišta Prilepnice i Novobrdske reke i Krive Reke, levih pritoka Binačke Morave. Novim Brdom nazivao se i predeo oko ovoga grada u porečju spomenutih dveju reka s okolnim planinskim područjem. Oko ruševina grada Novog Brda mnogobrojni su ostaci staroga rudarstva i rudarskih naselja. Grad Novo Brdo leži na usamljenoj glavici Velike Planine na visini od 1.124 m. Zidine unutrašnjeg i spoljašnjeg grada dobro su očuvane; zapremaju prostor 224x80 m. Sa svih strana grada Novog Brda, osim jugozapadne, ima bezbroj temelja od kuća velikog podgrađa ili varoši, sa razvalinama više crkava, od kojih se ona iznad Bostana zove Šaška (Saska).

Podgrađe oko Prilepnice branili su gradovi Prizrenac i Prilepac. Podgrađe se spuštalo i do Krive Reke, koja se onda zvala Topolnica. Novo Brdo je bila varoš razbijenoga tipa, ogromno rudarsko naselje, podgrađe Novog Brda, gde je bio trg (mercatum), i gde se živelo po zakonu grada Novog Brda. Trgovačke veze Novog Brda prelazile su granice Balkana, osobito na zapadu, preko Jadrana, do u Italije i dalje, a zbog ogromnog rudnog bogatstva bilo je jedno od najčuvenijih mesta onoga doba (V. Novobrdsko-kopaoničko rudarsko područje).
Novo Brdo je postalo prvih godina vlade kralja Milutina (1282—1321). Postalo je jedna od najvažnijih naseobina nemačkih rudara Sasa (oni su Novo Brdo zvali Nyeu-berghe), a po njima se zvalo i Saško Mesto. Novo Brdo se prvi put pominje 1326, već kao poznato rudarsko i trgovačko središte, gde su Dubrovčani vodili trgovinu i držali carinu. Saski valturci (rupnici, rudari) bili su glavni rudari, a osim Dubrovčana i drugih na trgu su trgovali i saski purgari (građani). Sasi su imali svoj sud od građana, svoje notare i urburare (za knjiženje rudarskog desetka), svoje crkve, i zbog svoga naprednoga rudarstva u Novom Brdu toliko su bili čuveni, da su ih odavde u 14 i 15 veku pozivali u Italiju i Španiju.
Novobrdski rudnici bili su u XV veku naročito poznati po proizvodnji glamskog srebra (argentum de glama). Ova vrsta srebra sadržala je u sebi i do 33% zlata. Dubrovački trgovci nastojali su da ovakvu rudu otkupe po ceni običnog srebra,kako bi sami rafinirali zlato i tako stekli ogromnu dobit.Prema procenama istoričara iz novobrdskih rudnika se dobijalo godišnje i do 5 do 6 tona srebra. Francuski putnik Bertrandon de la Brokijer je prolazeći 1433.godine kroz Srbiju, istakao da srpski despot dobija godišnje 200 000 dukata prihoda iz ovog bogatog rudnika. Prema njegovoj proceni bez tih sredstava despot Đurađ Branković(1427-1456), bi odavno bio proganan iz svoje zemlje.
Turci su prvi put opseli Novo Brdo 1412. godine ali bez uspeha.Cela Srbija 1439. pada u turske ruke ali se tvrdi novobrdski grad branio sve do 1441. kada se predao sultanu. U novoobnovljenoj Srbiji grad je postradao već 1444. kada je porobljen i popaljen. Sve ovo vreme rudarska proizvodnja nije prekidana jer su od nje imale koristi sve strane. Konačni pad pod tursku vlast nastupio je 1.juna 1455. godine. Ovaj događaj opisao je žitelj Novog Brda Konstantin Mihailović iz Ostrovice.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

NOVOBRDSKA TVRĐAVA

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:52

Novo Brdo je tvrđava u Srbiji koja se nalazi 20km istočno od Prištine odnosno 30km—35km severno od Gnjilana kod istoimenog naselja.Podignuta je na usamljenom,samo sa istoka pristupačnom, vrhu(1124m nmv) Male planine u međurečju Prilepnice,Novobrdske reke i Krive reke koje su leve pritoke Binačke Morave.Tvrđava je podignuta početkom XIV veka sa ciljem zaštite bogatog rudnog područija u kome se eksplatisalo gvožđe,olovo,srebro i zlato i koje od sredine XIV veka(od 1349.godine kuje sopstveni srebrni novac) postaje najznačajniji rudnik u Srbiji,a svoj vrhunac dostiže u doba despotovine kada su Novobrdski rudnici despotu Đurđu(1427-1456) godišnje donosili prema različitim izvorima 50.000,120.000 ili čak 200.000 zlatnih dukata.Okolina tvrđave je prepuna ostataka naselja i rudnika iz tog doba,a prilaz celom područiju je bio dodatno zaštićen utvrdama Prizrencem i Prilepcem koji su štitili najlakši prilaz novobrdskoj oblasti sa juga,iz doline Binačke Morave.Sama tvrđava se sastoji od Gornjeg Grada u obliku nepravilnog šestougla na vrhu brda i Donjeg Grada koji se lepezasto širi niz padinu ka zapadu,a ceo grad je bio zaštićen suvim šancem sa severne i zapadne strane.Utvrđenje je svoju snagu pokazalo tokom više Osmanlijskih opsada,pogotovo tokom dvogodišnje opsade(1439-1441) u vreme kada srpska despotovina više nije postojala.Sa estetske strane Novo Brdo se ističe upotrebom mrkocrvene breče koja je oblikovana u pravilne kvadere koji su korišćeni za izradu uglova kula i prolaze kapija za razliku od ostatka utvrde koja izrađena od običnog sivog kamenja(najviše krečnjaka).Posebnu lepotu novobrdskoj utvrdi daje veliki krst na zapadnoj kuli Gornjeg Grada izveden u mrkocrvenoj breči koji predstavlja simbol tvrđave.Danas je ceo prostor nekadašnje tvrđave u ruševinama,ali i pored toga ostaci kula svedoče o njegovoj monumentalnosti i nekadašnjem bogatstvu.Poseban problem novobrdske tvrđave predstavljaju stalni pokušaji da se u njoj pronađe zakopano blago čime se uništavaju vredni arheološki slojevi,a ovaj problem je dodatno pojačan posle dolaska UNMIKa i KFORa u južnu srpsku pokrajinu pošto su u nekoliko navrata na prostoru tvrđave amaterska iskopavanja vršili i pripadnici poljskih snaga iz redova UNMIKa.





STRANI NAZIVI ZA NOVO BRDO

Kao veliki rudarski centar na Balkanskom poluostrvu,Novo Brdo se pojavljivalo i u stranim izvorima sa kraja srednjeg veka koji su izvedeni od srpskog naziva:

* Novus Mons
* Novomonte
* Monte Novo
* Nyeberghe

Izgled Novobrdske utvrde

Novobrdsku utvrdu čine dva dela:

* Gornji Grad
* Donji Grad

sa ukupno 8(6+2) četvorouglih kula,3(2+1) kapije i velikim suvim šancem oko većeg dela utvrde(od severnog temena Gornjeg Grada preko severnog temena Donjeg Grada do južnog temena Donjeg Grada),a unutar utvrde se nalazi i izvor pitke vode.Van gradskih bedema na istok i jugoistok se širi prostrano podgrađe.

Gornji Grad

Gornji Grad predstavlja novobrdsku citadelu i ima oblik skoro pravilnog šestougla koji je na istoku spljošten,tako da skoro da poprima izgled petougla sa skoro ravnom stranom okrenutom ka spolja odnosno ka pravcu kojim se najlakše prilazi utvrdi.Na sredini tog spljoštenog dela se nalazi velika pravougaona četvorostrana Donžon kula.Naspram nje se u zapadnom temenu nalazi pravougaona trostrana kula sa krstom mrkocrvene cigle okrenutim ka Donjem Gradu i zapadu,dok se u preostalim temenima nalazi po jedna kvadratna trostrana kula.U njega se ulazi kroz pešačku kapiju u bedemu između kule sa krstom i kule južno od nje.Dužina Gornjeg Grada(pravac sever-jug) iznosi 50m,dok mu je širina 45m.

Donji Grad

Donji Grad predstavlja novobrdsko utvrđeno naselje i ima oblik izduženog četvorougla(180m x 95m(od toga 45m otpada na Gornji Grad)) koji spljošten sa bokova(istok-zapad),tako da umesto četiri temena ima samo dva u kojima se nalazi po jedna kula,dok se na mestu preostala dva nalaze lučni bedem(zapad) odnosno Gornji Grad(istok).U njega se ulazi kroz kolsku kapiju smeštenu u jugoistočnom bedemu uz južnu kulu Gornjeg Grada.Pored nje, u severoistočnom bedemu,nedaleko od severne kule Donjeg Grad se nalazi pešačka kapija koja se koristi za iznenadne ispade iz utvrde tokom opsade.

Kule

Novo Brdo poseduje 8 kula,6 u Gornjem i 2 u Donjem Gradu:

1. je pravougaona četvorostrana kula,istočno teme Gornjeg Grada,gradski Donžon.
2. je kvadratna trostrana kula,severno teme Gornjeg Grada,od nje počinje severoistočni bedem Donjeg Grada.
3. je kvadratna trostrana kula,severozapadno teme Gornjeg Grada.
4. je pravougaona trostrana kula,zapadno teme Gornjeg Grada.
5. je kvadratna trostrana kula,jugozapadno teme Gornjeg Grada.
6. je kvadratna trostrana kula,južno teme Gornjeg Grada.
7. je poligonalna trostrana kula,severno teme Donjeg Grada.
8. je poligonalna trostrana kula,južno teme Donjeg Grada.

Kapije

Novo Brdo poseduje 3 kapije,1 u Gornjem i 2 u Donjem Gradu:

1. je lučno zasvedena pešačka kapija,smeštena u zapadnom bedemu Gornjeg Grada između zapadne kule sa krstom i jugozapadne kule.
2. je velika kolska kapija sa rampom,smeštena uz južnu kulu Gornjeg Grada.
3. je lučno zasvedena pešačka kapija,smeštena u severoistočnom bedemu Donjeg Grada,blizu severne kule.

Crkve

U sklopu rudarskog naselja Novo Brdo postoji 7 pravoslavnih i 2 katoličke crkve,od kojih su najznačajnije:

* pravoslavna crkva svetog Nikole,koju su koristili Srbi pravoslavne veroispovesti,koja je bila saborna gradska crkva.
* katolička crkva tzv. Saska crkva,koju su koristili Sasi i Dubrovčani(smeštena kod današnjeg naselja Bostan).

Prošlost tvrđave

Novo Brdo je nastalo tokom prvih godina vlade kralja Milutina (1282—1321). Postalo je jedna od najvažnijih naseobina nemačkih rudara Sasa (oni su Novo Brdo zvali Nyeuberghe), a po njima se zvalo i Saško Mesto. Ono se prvi put u istorijskim izvorima javlja 1326.godine, kao već poznato rudarsko i trgovačko središte, u kome su Dubrovčani vodili trgovinu i držali carinu.

Osmanlije su prvi put opsele Novo Brdo 1412. godine, ali su posle duže opsade morali da se povuku. Posle toga oni svoje akcije u novobrdskom kraju usmeravaju na presretanja dubrovačkih karavana i važnih prilaza gradu. Tokom prvog sloma srpske despotovine 1439.godine,Osmanlije su otpočele sa opsadom tvrđave koja se okončala predajom 21.06.1441.godine,posle dvogodišnje opsade tokom koje su se stanovnici Novog Brda uporno branili,iako Srbija više od godinu dana nije postojala i nalazila se pod osmanlijskom okupacijom.Osvajači su ga potom opljačkali i spalili.Posle uspešnog krstaškog pohoda koji je tokom 1443. i 1444.godine prodro do današnje Sofije,Srpska Despotovina je obnovljena tzv. Segedinskim mirom i Novo Brdo je bez borbe vraćeno despotu Đurđu.U sklopu vazalnih obaveza despota Đurđa prema otomanskom sultanu,jedan odred konjanika i odeljenje kopača tunela iz Novog Brda su poslati da Mehmetu II(1451-1481) kao ispomoć tokom njegovog napada na Carigrad koji se okončao 29.05.1453.godine zauzimanjem grada tokom koga je u borbama poginuo poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš(1449-1453) i slomom Vizantije.Međutim već naredne godine Osmanlije napadaju Novo Brdo i uz pomoć teške artiljerije primoravaju opsađene da se 01.06.1455.godine predaju,što je u svojim „Janičarevim uspomenama“ opisao stanovnik Novog Brda Konstantin iz Ostrovice.

Tokom Osmanlijske uprave nastavljena je eksplatacija okolnih rudnika,a od XVII veka se obnavlja kovanje novca u tvrđavi za sultana Murata IV(1623-1640).Tokom velikog austrijskog prodora na Balkansko poluostrvo,Pikolomini uz pomoć lokalnih srpskih ustanika zauzima 1686.godine Novo Brdo,ali ono posle samo godinu dana biva napušteno i lokalni Srbi pod vođstvo patrijarha Arsenija III Čarnojevića(1672-1706) se sele u Austrijsko carstvo u tzv. velikoj seobi Srba.Posle toga je prestala ekplatacija novobrdskih rudnika,a sama tvrđava sa okolnim naseljima je zapustela.

Život u Novom Brdu

Novo Brdo je bila varoš razbijenoga tipa, ogromno rudarsko naselje, podgrađe Novog Brda, u kome je bio trg (mercatum). U njemu se živelo po statutu(zakonu) grada Novog Brda. Njegove trgovačke veze su prelazile granice Balkanskog poluostrvaa,pogotovo na zapadu, preko Jadrana, do Italije i dalje. Za sve to je bilo zaslužno ogromno rudno bogatstvo Novog Brda,koje je bilo jedno od najčuvenijih mesta onoga doba (vidi:Novobrdsko-kopaoničko rudarsko područje). Podgrađe se spuštalo i do Krive Reke(koja se onda zvala Topolnica) i Prilepnice, a prilaze njemu branili su gradovi Prizrenac i Prilepac.

Saski valturci (rupnici, rudari) su bili glavni rudari, a osim Dubrovčana i drugih na trgu su trgovali i saski purgari (građani). Sasi su imali svoj sud od građana, svoje notare i urburare (za knjiženje rudarskog desetka), svoje crkve, i zbog svog naprednog rudarstva u Novom Brdu toliko su bili čuveni, da su ih odatle u XIV i XV veku pozivali u Italiju i Španiju.

Novobrdski rudnici bili su u XV veku naročito poznati po proizvodnji glamskog srebra (argentum de glama).Ova vrsta srebra sadržala je u sebi i do 33% zlata.Dubrovački trgovci nastojali su da ovakvu rudu otkupe po ceni običnog srebra,kako bi sami rafinirali zlato i tako stekli ogromnu dobit.Prema procenama istoričara iz novobrdskih rudnika se dobijalo godišnje i po 5t do 6t srebra.Francuski putnik Bertrandon de la Brokijer je prolazeći 1433.godine kroz Srbiju, istakao da srpski despot dobija godinje 200 000 dukata prihoda iz ovog bogatog rudnika.Prema njegovoj proceni bez tih sredstava despot Đurađ Branković(1427-1456),bi odavno bio proganan iz svoje zemlje.








SRBI BEZ ULOGE U NAJNOVIJOJ ISTORIJI NOVOG BRDA
Na tabli ispred novobrdske tvrđave koju su radi promovisanja seoskog turizma postavile opštinske vlasti u kratkoj istorji ni jednom se ne pominju Srbi. U tekstu piše da “naučnici tvrde kako na ovom mestu treba tražiti i antičko mesto kraljevine Dardanije takozvano Damastion”, saznaje KIM radio.
Ova kratka istorija posvećena je razvoju grada i rudnika bez navođenja njegovih osnivača ili države u kojoj se Novo Brdo u doba svog uspona nalazilo. Iz rečenice u tekstu: “Razvoju rudarstva doprineli su lokalni stanovnici Venecijanci, Jevreji i posebno Dubrovčani”, nije jasno ko su lokalni stanovnici mada se iz teksta i na engleskom i na srpskom jeziku može zaključiti da su lokalni stanovnici zapravo Venecijanci, Jevreji i Dubrovčani. “Između svih objekata XIV veka ističe se Katedrala ili Bazilika izgrađena na temeljima antičkog hrama iz IV veka pre nove ere” piše u tekstu o novobrdskom pravoslavnom hramu posvećenom svetom Nikoli.
Na samim temeljima ove velike gradske crkve stoji manja tabla sa natpisom na tri jezika “Katedrala XIII vek”. U Ministarstvu kulture Kosova niko ne želi da komentariše natpise na tvrđavi. U opštini, koja je postavila table, kažu da je sve ovo urađeno zbog razvoja seoskog turizma. Potpredsednik opštine, Rasmuš Mehmeti, izjavio je KIM radiju da su u pravljenju strategije za razvoj seoskog turizma zajedno učestvovali i Srbi i Albanci koji su do 15-og februara ove godine radili u opštini. On je kazao da su za natpise na tablama korišćeni podaci iz stare istorije i da na projektu nisu učestvovali stručni ljudi i dobri poznavaoci istorije.
” U drugoj fazi očekujemo da sve bude original, ali siguran sam da nigde ne piše da ne postoje Srbi. Ništa nije zauvek. Mi imamo mnoge greške i mnoge stvari treba da se promene. Ali mi smo radili zajednički sa Srbima i za to su i oni odgovorni”, rekao je Mehmeti. Na tablama, koje se mogu videti oko tvrđave u Novom Brdu, navodi se da su bogatstvo rudnika koristile Rimska, Vizantijska i Osmanska imperija kao i to da do propasti grada dolazi nakon Austrijsko turskih ratova 1689. godine. Tada, prema ovoj “kratkoj istoriji” počinju “masovna iseljavanja u drugim mestima kao što su Turska, Makedonija a takođe i u drugim gradovima Kosova (Gnjilane, Priština, Prizren, Vučitrn i Mitrovica). Glavni razlozi koji se navode za iseljavanje su teški ekonomski uslovi, razni politički razlozi i duge hladne zime”. Očigledno je da se radi o Velikoj seobi Srba 1690. godine, mada se u tekstu ne pominje bilo kakva seoba na sever ili prema Srbiji u tom periodu, niti se kaže ko se zbog ekonomskih, političkih ili vremenskih neprilika u tom periodu selio iz Novog Brda. Srbi iz opštine Novo Brdo, koji su 17-og februara odbili da rade u samoproglašenoj državi Kosovo, formirali su opštinu u selu Bostane kod Novog Brda.
Oni tvrde da ih o ovome niko ništa nije pitao. Sreten Ivanović, predsednik izvršnog odbora SO Novo Brdo kazao je u da su Srbi učestvovali na početku stvaranja strategije o razvoju turizma u opštini ali da je 17-og februara to prekinuto. ” Od samog početka nismo bili ravnomerni parteneri u ovom poslu jer se nikada nismo prvenstveno slagali oko tih istorijskih činjenica i ja danas od vas prvi put čujem da je taj projekat završen”, rekao je Ivanović i najavio da će opština uložiti protest kod nadležnih organa. Na drugim, manjim drvenim tablama, koje služe promovisanju seoskog turizma u ovom kraju ispisana su na albanizovanom srpskom jeziku imena sela, kao i netačna godina prvog pominjanja Novog Brda u srednjem veku. Zanimljiv je još jedan detalj vezan za Novo Brdo u vreme njegovog ekonomskog procvata. Naime, to je bio grad koji je u ono vreme jedini u Evropi imao ulično osvetljenje! To su bile ulične svetiljke -fenjeri i imali su ljude koji su brinuli o održavanju noćnog osvetljenja.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Zloupotreba istorije u atlasu

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:54

Zloupotreba istorije?

U ponedeljak se na kioscima pojavio „Istorijski atlas sveta“ za škole i kuću beogradskog izdavačkog preduzeća Monde Neuf. Takav način približavanja istorije učenicima, i odraslima koji su već pomalo zaboravili „gradivo“, bio bi za svaku pohvalu da atlas ne vrvi od grešaka i da kroz njega ne provejava duh jednostranosti i prekrajanja prošlosti.

Evo tek nekih grešaka i „previda“ koje sam primetio:

Prema kartama posvećenim reformaciji i katoličkoj obnovi u Evropi (16-17. vek), na str. 38-39, u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini, Vlaškoj, muslimani čine značajnu većinu stanovništva dok su pravoslavci skoro beznačajna manjina (da paradoks bude veći, u Vlaškoj gde gotovo i nije bilo muslimana oni su na karti na str. 39 prikazani kao stopostotna većina)! Opet, činjenica je da je prema turskom popisu iz 1468-69 godine na prostoru srednjovekovne bosanske države bilo manje od 1% muslimanskih domaćinstava, da bi u vreme kada je BiH dospela pod vlast Beča udeo muslimana dostigao 39% (naspram 43% pravoslavaca). Što se tiče Srbije i Crne Gore, udeo muslimanskog stanovništva ni u 16-17. veku, ni kasnije, nije dostigao ni približne razmere.

U delu posvećenom žrtvama u prvom svetskom ratu (poginulim i umrlim vojnicima), na str. 65, stoji da je Srbija imala 120 hiljada žrtava! Ako broj od 1,3 miliona ukupnih žrtava može da bude diskutabilan (zbog poslovičnog mešanja broja poginulih i demografskih žrtava, odnosno kombinovanja tih podataka, na južnoslovenskim prostorima) precizan je broj od oko 370 hiljada poginulih srpskih vojnika. Na drugoj stani, vojni gubici nekih drugih zemalja su predimenzionirani, pa je tako navedeno da je V. Britanija imala 1,85 miliona poginulih i umrlih vojnika a stvarno je imala 1,1 milion žrtava (uključujući i nestale).

Iz karte koja govori o rasporedu naroda u Austrougarskoj (1868-1918), na str. 57, saznajemo da već tada postoji bošnjačka nacija. Ni nakraj pameti mi nije da osporavam Bošnjacima pravo da se tako izjašnjavaju, ali radi istorijske istine, nijedan popis stanovništva sproveden u Austrougarskoj ne govori o Bošnjacima.

Što se tiče naše novije (nesrećne) istorije, prema karti posvećenoj raspadu Jugoslavije (str. 93) proizlazi da je jedino područje Republike Srpske i, nekadašnje, Republike Srpske Krajne, bilo zahvaćeno ratnim operacijama. Kao da se i u drugim krajevima BiH i Hrvatske nisu odvijale ratne operacije i etničko čišćenje (npr. rat Hrvata i Muslimana – Bošnjaka u Centralnoj Bosni ili etničko čišćenje Srba sa prostora pod kontrolom Hrvata i Muslimana).

Autori bespogovorno prihvataju „teoriju“ o ilirskom poreklu Albanaca (str. 29, Naseljavanje Južnih Slovena na Balkanskom poluostrvu). A kako navodi vrstan poznavalac tog problema Peter Bartl, autor knjige „Albanci – od srednjeg veka do danas“: „Slika koju albanska nauka stvara o ranoj istoriji sopstvenog naroda je pojednostavljena, nekritička i deluje iskonstruisano. Jezičkih dokaza o ilirsko-albanskoj srodnosti gotovo da i nema.“

Da ne ispadne da tvrdim da je sve samo na štetu Srba, na str. 50, na karti posvećenoj građanskim, nacionalnim i socijalnim pokretima koji su potresli Evropu oko 1848, teritorija Srbije je skoro duplo veća nego što je u to vreme bila. Uz to, greške i greškice nisu rezervisane samo za nas. Tako je Poljska navodno postala ruska provincija 1830. godine, a tačno je da je potpala pod vlast Moskve 1815 godine (možda autori misle na ustavne promene iz 1831. kojima je smanjena „autonomija“ Poljske, ali opet one nisu nametnute 1830). Ruska republika Čečenija se, po mišljenju autora, nalazi u južnom Sibiru, na granici Rusije i Kazahstana, a ne na severu Kavkaza. Iz atlasa „saznajemo“ da je Carska Rusija imala „autonomne pokrajine“ umesto protektorata u Srednjoj Aziji (Hiva i Buhara), itd.

Uz greške, ne mogu da ne spomenem i pojedine „jednostranosti“ i nekorektne interpretacije:

Iako je jedna karta posvećena istoriji Duklje (Zete) od 10 do 12 veka (a uzgred ništa se ne kaže o njenom etničkom karakteru), istorija druge moćne srpske države (i uz to prve po redosledu jer njom su vladali potomci vođe koji je Srbe doveo na evropski jug), Srbije (Raške), do 12. veka kao da ne postoji! Kao da su beznačajni vladari kao što su Vlastimir, Mutimir, Petar, moćni Časlav. Autori zanemaruju da je, zahvaljujući vizantijskom caru Konstantnu Porfirogenitu i njegovom izuzetnom „Spisu o narodima“ (čiji značajan deo je posvećen Srbima i pogotovo ranoj istoriji balkanske Srbije), naša istorija od doseljavanja Slovena na Balkan pa do sredine 10. veka daleko od toga da je nepoznata, a da za period do 12. veka postoje drugi izvori.

Tri karte su posvećene problemima hrvatskog i slovenačkog rubnog etničkog područja, u vezi sa razgraničenjem Kraljevine SHS sa Italijom odnosno Austrijom, a nijedna za nas do danas delikatnom problemu Kosova i Metohije! Uzgred, našu javnost sigurno više zanimaju i granični sporovi Srbije sa Bugarskom u vezi sa Makedonijom i jugoistočnim krajevima Srbije, ili pitanje razgraničenja sa Mađarima u Vojvodini 1918. godine, od graničnih sporova koji su u vezi sa našim zapadnim južnoslovenskim komšijama.

Drugi svetski rat obrađen je kao da je atlas izdat 1965. godine! Sve se posmatra isključivo kroz prizmu partizanskog pokreta, Tito nam se osmehuje sa stranica atlasa … samo još fali slika „izdajnika“ Draže Mihajlovića. Uzgred, na karti koja prikazuje Evropu 1942. godine ne pravi se razlika između savezničkih država Trećeg Rajha (npr. NDH poglavnika Pavelića ili Mađarske admirala Hortija) i okupiranih područja (kao što je Francuska, Grčka ili Srbija), već su sve to zemlje „pod nadzorom osovinskih snaga“. S druge strane, pristojni svetski atlasi (npr. engleski „Tajmsov istorijski atlas“) ne propuštaju da istaknu razliku između saveznica nacističke Nemačke i onih zemalja koje su bile pod okupacionom upravom.

Dve karte se bave istorijom Dalmacije i susednih hrvatskih i slovenačkih krajeva, a jedna Dubrovačkom republikom, dok se Vojna Krajna, oblast od bitnog značaja za srpsku istoriju, i ne spominje! Ujedno, nijedna karta nije posvećena seobama Srba ili istoriji Vojvodine. Uz to, celokupnoj istoriji Srbije od 1804-1914 godine posvećena je samo jedna posebna karta.

Na prvi svetski rat kao da se gleda iz perspektive Austrougarske! O zbivanjima na ratištu te carevine sa Italijom govore dve karte, a jedna je posvećena našem frontu, i to neutralno kao „balkanski front“. Čitaoci imaju priliku da vide kako je izgledao proslavljeni austrougarski feldmaršal, doduše srpskog porekla, Svetozar Borojević fon Bojna ili svetli car i kralj Franja Josif, ali nema slika srpkog kralja Petra ili naših vojvoda Putnika, Mišića …

Na kraju, nadam se da se radi o neupućenosti i nemaru autora (Denisa i Demira Šehića), recenzenta (prof. Tomaža Vebera) i stručnog saradnika (Midhata Šehića), a ne o malicioznosti. No, kako god bilo, ne bi trebalo da naša deca i ostali zainteresovani, kod kuće ili u školi, uče istoriju na osnovu ovakvog atlasa!
Ovo nije sramota nego je to za sud! Pozivamo sve nadležne organe da odmah intervenišu i povuku ovaj atlas iz prodaje! Ovo je direktno pljuvanje po svim žrtvama Srba u istoriji! Kakvi sad Šehići, odakle su se oni stvorili sada? Za koga rade i ko je njih pustio da ovakvim podlim lažima truju prvenstveno decu. Dokle više sa ovakvim gaženjem Srbstva i to u sred Srbije!


Hristove reči opominju
Demografskom statističkom metodom je utvrđeno da su, usvajanjem prosečne godišnje stope rasta 1,70 odsto za period 1931-1941 i 1,95 odsto za period 1941-1948, ukupni demografski gubici (Srba) u Drugom svetskom ratu iznosili 1 820 000, od kojih je 156 000 nerođenih, 57 000 odseljenih i 1607 000 ubijenih. (32) Ako je Srba u Jugoslaviji 1948. bilo 8 282 000, što je činilo 46,25 odsto od ukupnog broja stanovnika, onda 1 607 000 ubijenih Srba čini 16,25 odsto od njihovog ukupnog broja. U Drugom svetskom ratu Englezi su imali gubitke od 0,8 odsto, Italijani 0,9 odsto, Francuzi 1,4 odsto, Nemci 6,1 odsto, a SSSR 8,8 do 12,9 odsto.

Iz Prvog svetskog rata Nemačka je izašla kao pobeđena i unižena, pri čemu su joj oduzeti svi kolonijalni posedi. U pobedničkom zanosu, sile Saveznice su sa nedovoljnom budnošću pratile vaskrs Vermahta. A. Hitler nije propustio priliku, i kada je uspeo da naoruža armiju i mobiliše nemački narod za jedan revanšistički rat, krenuo je u napad. Jedna za drugog porobljavane su evropske države. Žrtva nemačke oružane premoći bila je i Kraljevina Jugoslavija. Aprila 1941. Nemačka je okupirala Jugoslaviju i njenim komadanjem, radi nagrađivanja poslušnika, omogućila stvaranje Velike Albanije, Velike Bugarske i Velike Mađarske, kao i Nezavisne Države Hrvatske, a u Srbiji, i jedino u njoj, je uvela svoju vojnu upravu; čak je dobrim delom vremena tokom okupacije Srbiju smatrala ratnim područjem, prepuštajući Bugarskoj, Mađarskoj i Albaniji da u delovima koje su okupirale uvedu svoju upravu. Novoformiranu državu Hrvata sile Osovine su smatrale savezničkom i priznale su joj suverenitet, prepuštajući joj da se sama organizuje.

U Srbiji je od prvih dana okupacije zaveden teror. Ostaci Kraljevske jugoslovenske vojske su se odmah organizovali i postali pretnja i smetnja nemačkoj vojnoj sili. Berlinu su stizali izveštaji o prvim čarkama sa snagama otpora već početkom maja 1941. kada su Nemci na ulazu u Jankovu klisuru istakli table sa mrtvačkim glavama, kao opomenu da se u blizini nalaze naoružane neprijateljske snage - četnici. (15)

Početkom maja 1941. Nemci su imali sukob sa Srbima u blizini Sanskog Mosta. Tom prilikom su ranjena tri nemačka vojnika. Sutradan je komandant divizije na taj teren uputio jedan bataljon sa baterijom. Nemci su među Srbima pokupili 450 talaca, sukobili se sa Srbima, razbili ih, artiljerijom tukli selo Sjenokose, desetak kilometara jugoistočno od Sanskog Mosta, a onda kuće, koje nije porušila artiljerija, spalili. Devetog maja su dvadeset devet Srba osudili na smrt, streljali i njihove leševe ostavili na trgu u Sanskom Mostu.
Pretnja do pretnje

Petnaestog maja 1941. Srbija je osvanula sa plakatiranim saopštenjem nemačkih okupacionih vlasti da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika biti streljano stotinu, a za svakog ranjenog pedeset Srba. Za čitavo vreme okupacije ova naredba je od nemačkih vlasti odlučno sproveđena. Okupator je odmah organizovao tri koncentraciona logora u Srbiji: na Banjici u Beogradu, Crvenom krstu pored Niša i (30. septembra 1941) pokraj Save u Šapcu.

O formiranju koncentracionog logora na Banjici predsednik komesarske uprave u okupiranoj Srbiji piše već u svom ukupnom izveštaju za mesec maj 1941. Dvadesetosmog maja 1941. bila je razmatrana mogućnost formiranja koncentracionog logora u koji bi bili zatvoreni svi oni koji su "opasni po javni red i poredak". U to vreme je u Srbiji postojao samo jedan pokret otpora - odredi Kraljevske jugoslovenske vojske u Otaybini, pod komandom generalštabnog pukovnika Dragoljuba - Draže Mihailovića.

U Šapcu su, u stvari, bila formirana dva logora: jedan u kasarni na Senjaku, koji je kao prolazni rasformiran u leto 1943, i drugi na Savi, koji je ostao do kraja okupacije. A u Beogradu, samo nekoliko kilometara od logora na Banjici formiran je na Sajmištu, na levoj obali Save, 28. oktobra 1941. još jedan koncentracioni logor. Svi ti logori su bili sabirališta za nove žrtve, civile, taoce, nevine, obično najuglednije, građane, koji su iz njih odvođeni na streljanje, kako bi bila zadovoljena kvota "sto za jednoga".

Da bi bila kažnjena akcija Kraljevske jugoslovenske vojske u Otaybini i odreda koje je Komunistička partija Jugoslavije počela da formira posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, oko stvaranja slobodne teritorije u Zapadnoj Srbiji, po naređenju A. Hitlera bila je formirana kaznena ekspedicija sastavljena od posadnih 704, 714 i 717, kao i 472 (dovedene iz Francuske) i 113 (dovedena iz Nemačke) borbene divizije, koje su stavljene pod komandu generala Franca Bema.

F. Bem je 25. septembra 1941. izdao sledeću naredbu: "Ako ne postupimo sa svim sredstvima sa najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici popeti do neizmerljivog. Vaši zadaci će se odvijati na teritoriji na kojoj su 1914. godine tekli potoci nemačke krvi usled lukavstva Srba, kako muškaraca tako i žena. Vi ste osvetnici ovih mrtvih".
Ustaše ubijaju nedužne civile

Stravično zvuče reči Obznane nemačkog mesnog komandanta u Kragujevcu:"

"Kragujevac

21. oktobar 1941.

OBZNANA

Kukavički i podmukli prepadi u toku prošle nedelje na nemačke vojnike, kojom prilikom je poginulo deset a ranjeno 26 nemačkih vojnika, morali su biti kažnjeni. Zbog toga je za svakog poginulog nemačkog vojnika streljano sto, a za svakog ranjenog pedeset stanovnika, i to pre svega komunista, bandita i njihovih pomagača, ukupno 2 300. U buduće će se za svaki sličan slučaj, pa bila to samo sabotaža, postupiti sa istom strogošću.

Starešina mesne komande."

Na osnovu nemačkih izveštaja saznajemo da su Nemci u borbama oko likvidacije "slobodne teritorije" u zapadnoj Srbiji imali svega 11 mrtvih i 35 ranjenih.

Od 1. septembra 1941. do 12. februara 1942. u Srbiji su Nemci streljali 20 149 talaca, streljano je civilnog stanovništva zbog odmazde više od 30000, a u borbi je palo 7 756.
Logori na sve strane

Samo u Kraljevu je od 15. do 18. oktobra 1941. streljano 1736 muškaraca i 19 žena, a u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine 2 300 ljudi, pri čemu i 144 dece mlađih od 16 godina, i to petoro ispod 12 godina. Te 1941. bilo je i uhapšeno 20 519 lica. Komentar ovim brojkama nije potreban. Nemačka grupa armija E, koja je pod okupacijom držala jugoistočnu Evropu je u vreme od 22. juna 1941. do 31. marta 1945. imala ukupno 11 489 izginulih vojnika.
Ni deca nisu bila pošteđena od zlikovače ruke

Žrtve iz logora Banjica uglavnom su streljane u Jajincima, a onda je pred kraj okupacije nemačka policija naredila da se iskopa i spali 68 000 leševa. Nespaljenih je ostalo 1 400. Zaključeno je da je iz ovog logora ukupno postreljano (u Jajincima, na Centralnom, Novom i Jevrejskom groblju) više od 80 000 osoba.

Kroz logor Crveni krst u Nišu je prošlo oko dvadeset hiljada zatvorenika.

Kroz logor na Sajmištu prošlo je preko devedeset hiljada zatvorenika, od kojih je četrdeset hiljada ubijeno. Vozovođe Šepaher i Mugoša su pred Državnom komisijom za ispitivanje ratnih zločina svedočili da je svakog dana po najmanje četiri do pet "marvenih vagona" kačeno za vozove koji su išli prema Zagrebu, a onda u Novskoj usmeravani prema Jasenovcu.

Od osamnaest koncentracionih logora, koji su bili osnovani u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pomenimo: na Pagu - ubijeno 12 550 osoba, Gospić (do 20. avgusta 1941) - ubijeno oko deset hiljada osoba, Jadovno - ubijeno 72 000 osoba, Sremska Mitrovica - ubijeno oko deset hiljada ljudi.

Daleko najozloglašeniji je logor Jasenovac koji je predstavljao sistem logora: Versajev, Krapje - logor br. 1, Bročice - logor br. 2, Ciglana - logor br. 3, kome je pripadalo i stratište u Donjoj Gradini, Kožara - logor br. 4, Uštice - "Ciganski logor" - logor br. 5, Mlaka - logor br. 6 i Stara Gradiška - logor br. 7.

Logor "Versajev" - s leve strane puta Jasenovac-Novska, bio je u funkciji od juna do oktobra 1941. "Izuzevši nekoliko pojedinaca, koji su ostali živi zahvaljujući više sreći i slučaju nego bilo čemu drugom, logoraši ovog logora su potučeni. Masovne grobnice koje su vezane za lokaciju ovog logora su uglavnom pronađene. Likvidacije su vršene u šumi Krndiji, na oko 300 metara od logora. Preživeli logoraši su prebačeni u logore "Krapje" i "Ciglanu".

"Krapje" - kod sela Krapje, 12 kilometara uzvodno od Jasenovca, na obali reke Veliki Strug. Aktivan od jula do novembra 1941. I u njemu su vršeni masovni pokolji u obližnjim šumama na 500 do 1 000 metara od logora. Žrtve su bili uglavnom Jevreji. Računa se da je u logorima "Versajev" i "Krapje" likvidirano oko osam hiljada zatvorenika.
Svih dvanaest porodice Jandrić ustaše su zaklale

"Ciglana" je najpre zauzimala prostor od 12, a potom od 125 hektara. Logor su činili odeljci IIIa-muški, IIIb-ženski i IIIc-odeljak pod vedrim nebom ograđen bodljikavom žicom u kome su dovedeni logoraši danima čekali likvidaciju, obično i bez hrane, i bez vode. Likvidirani su udarcem tupim predmetima (čekićima, sekirama, štanglama) po glavi, ili za vrat i bacanjem u Savu. Spaljivani su u krematorijumu, koji je u delu peći za pečenje cigle izgrađen po projektu inženjera Hinka Pičilija. Daleko najveći broj likvidacija izvršen je u Donjoj Gradini, preko puta samog logora, na desnoj (bosanskoj) obali Save. Daleko manji broj je izvršen u Limanu, na levoj obali Save (oko 12 000 žrtava). Masovne grobnice u Limanu su otkrivene tek 1973.

"Kožara" je bio manji logor, iz kojeg su "nedisciplinovani" i iznemogli logoraši slati u logor "Ciglana". Logor "Kožara" bio je aktivan od polovine 1942. do maja 1945.

"Uštice", tzv. "Ciganski logor" nalazio sena ušću Une, nasuprot Gradine. Aktivan od prve polovine 1942 do aprila 1945. U prvo vreme su logoraši bili samo Cigani, a kasnije su u njega dovođeni Kozarčani.

U "Mlaki" - ženskom logoru, koji je likvidiran 1945 - ubijeno je oko 12 000 žena, u blizini sela.

"Stara Gradiška" je logor u kome je prema tvrdnji novinara Mirka Peršena, u članku "Brojke kao tabu tema", stradalo 70 do 100 hiljada žrtava. SUBNOR Stara Gradiška tvrdi da je u logoru stradalo preko 80 hiljada žrtava.

Grobišta logora 3 ("Ciglana") zahvatala su u Donjoj Gradini prostor od 5 625 hektara. O kapacitetu logora govori dopis Glavnog stana poglavnika od 24. aprila 1942: "Zapovjedništvo ustaške nadzorne službe - Glavno pobočništvo sa V.T. br. 139/42 izvjestilo je, da sabirni i radni logor u Jasenovcu može primiti neograničen broj zatvorenika".
Nema spiskova žrtava

Pored ovih logora, Srbi i Jevreji su stradali i u nemačkim logorima izvan Jugoslavije: Mauthauzenu 12 890, u Buhenvaldu 9 265, u Nojengameu 1 350, Aušvic-Osvjenćimu 11 015, Ravensbriku 183, Dahau 597 i u 23 logora u Norveškoj oko tri hiljada. Ukupno je u ovim logorima stradalo 38 300 zatočenika.
Do danas nisu saopšteni poimenični spiskovi žrtava, a najveći broj istraživača koji su se bavili pitanjem broja žrtava tvrde da je u sistemu logora Jasenovac bilo preko 700 000 žrtava: Jakov Gelo - "Demografske promjene u Hrvatskoj od 1780 do 1981. godine", Globus, Zagreb, 1987; Komisija za utvrđivanje ratnih zločina, prema izjavi Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, a pred Skupštinom FNRJ 29. decembra 1951, "Borba" od 30. decembra 1951. Taj broj žrtava je priznala i Međunarodna konferencija za reparacije u Parizu, aktom od 13. decembra 1945, pod III, a i Međunarodni vojni sud u Nirnbergu.

Ivan Potrč je u "Borbi" od 08. maja 1945. objavio da je u Jesenovcu na zverski način pobijeno 800 000 lica.
Ustaše sprovode kolonu žena u Jasenovac
Da je broj od sedam stotine hiljada žrtava u logoru Jasenovac čvrsto utemeljen dokaz su rezultati istraživanja na grobištima koja je izvršila komisija sastavljena od petorice profesora univerziteta: dr Ante Pogačnik, Zavod za sudsku medicinu Ljubljana, dr Vida Brodar, profesor Univerziteta u Ljubljani, dr Ante Premrl, profesor sudske medicine na Zagrebačkom univerzitetu, dr Srboljub Živanović, antropolog, penzionisani profesor Univerziteta u Londonu, dr Zdravko Marić, arheolog, profesor Univerziteta u Sarajevu. Komisija je posle ispitivanja obavljenih tokom leta 1961. i 1962. zaključila da je u ispitivanim grobnicama pokopano preko 700 000 leševa. Dobar broj grobnica nije uopšte ispitivan jer se u to vreme za njih nije znalo, a dalja istraživanja su iz nepoznatih razloga naređenjem nadležnih obustavljena. Komisija u svoje proračune nije mogla da uključi desetine hiljada logoraša koji su spaljeni u Pičilijevoj peći, ubijeni i sa Gronika bacani u Savu, one od kojih je u 12 velikih kazana, svaki zapremine 2 200 litara, kuvan sapun a njihove kosti vagonetima odvožene i bacane u Savu, kao ni kosti onih koji su bili pokopani u grobnicama koje je Sava odnela rušenjem obale na tom delu meandra.U svim ovim logorima, izuzev oko 70 000 Jevreja i oko 75 000 Cigana, skoro isključivo su stradali Srbi. Međutim, veliki broj njih stradao je i izvan logora. Okupatori su pobili 1941. bombardovanjem Beograda oko 20 000 stanovnika, 11 100 taoca je stradalo u Jadru, Pocerini, Rađevini, u Užicu 2 600, Loznici 1 000, Bačkoj oko 20 000, Kruševcu 700. U Istočnoj Srbiji su Bugari ubili oko 2 500 (na demarkacionoj liniji oko 1500, 494 u Bojniku i 500 u Vranju. Angloamerička avijacija je 1944. samo na prvi dan Vaskrsenja Hristovog u Beogradu pobila 1 160 ljudi, u Leskovcu 3 500, Novom Pazaru 850, zarobljeničkom logoru Oflag VI C u Osnabriku (Nemačka) 116 zarobljenika, od kojih jednog generala i 23 viših oficira. U oružanim odredima Komunističke partije Jugoslavije, Kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci u Otaybini, četnicima Koste Pećanca, Srpskoj državnoj straži i "ljotićevcima" izginulo je svakako preko 450 000 ljudi.
Do danas nije napravljen spisak žrtava u periodu 1941-1945.
Pogromaške akcije
Broju nastradalih treba dodati najmanje 200 000 žrtava koje su likvidirane pojedinačno ili u manjim, pa i većim pogromaškim akcijama, u kojima su ponekad stradale i desetine sela.
Iz zemlje je proterano, ili u nju nije htelo da se vrati zbog promene sistema, prema podacima Komisije za izbeglice iz 1946. godine 125 000 izbeglica, državljana Kraljevine Jugoslavije, opet skoro samo Srbi, jer su samo oni iz Kraljevine Jugoslavije bili i oterani u zarobljeništvo.
Da bi ujedinila prostore na kojima su Srbi u kontinuitetu stotinama godina živeli, Srbija je morala osam puta da se prihvati oružja. Konačno je uspela da uz ogromne žrtve donese ujedinjenje tih krajeva, a time da i Hrvatima i Slovencima omogući da prvi put dođu do svoje države - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Apetiti Hrvata su, međutim, bili veći. Kraljevinu SHS oni su prihvatili samo kao privremeno rešenje, a od prvog dana su radili na njenom rasturanju, ne bi li dobili svoju - nezavisnu državu. Tu priliku su im pružili Hitler i Musolini i za vreme okupacije Jugoslavije Hrvati su, uz pomoć okupatora, formirali svoju Nezavisnu državu Hrvatsku, u kojoj su počinili u istoriji nezabeležene zločine genocida Srbima, Jevrejima i Ciganima.
Zaboravni saveznici

Drugi svetski rat je završen. Hrvatska, koja je u njemu bila na strani Centralnih - sila Osovine a Engleskoj, Sjedinjenim Državama i Sovjetskom Savezu objavila rat, pa je uzela i aktivnog učešća u ratnim sukobima, i imala "čast" da se njena, osim elitnih nemačkih jedinica, u Staljingradskoj bici tuče na položajima Mamajev Kurgana, dobije teritorijalne ustupke na štetu Italije (Zadar, Istra). Dalmacija, Slavonija, Baranja, Lika, Kordun, Banija su proglašena Hrvatskom, iako to nikad u istoriji nisu bile. Da je to mogla da ostvari, Hrvatska mora, u prvom redu, da zahvali Sjedinjenim Državama Amerike, koje su joj pružile punu podršku, zaboravljajući, pritom, da je predsednik SAD F. Ruzvelt, kada je bio obavešten o zločinima genocida koje su Hrvati počinili nad Srbima, izjavio da Hrvatska mora, posle Drugog svetskog rata da bude stavljena pod međunarodno starateljstvo. Srbija, koja je ušla u rat na strani saveznikai za sve vreme ostala verna tom savezu je raskomadana, pa je čak i Vojvodina proglašena autonomnom pokrajinom. Sjedinjene Države, Velika Britanija i Francuska su zaboravile srpsko savezništvo i srpske žrtve podnete u dva svetska rata (u kojima je Srbija dala skoro tri miliona svoje dece) i Srbima su oduzele sveto pravo - pravo na samoopredeljenje, još gore, na njih su krenuli kontaminiranim bombama i granatama, da bi im oduzeli 20 odsto teritorija Bosne, iako nije bilo sporno da su te teritorije bile vlasništvo Srba, dokazano posedovnim listama. Drvar, grad u kojem su 97 odsto stanovništva bili Srbi, brutalno je otet od Republike Srpske i predat Hrvatima. U jednom danu je srpski živalj iz 28 sela Zapadne Slavonije proteran sa svojih vekovnih ognjišta, a onda je kolona izbeglog naroda - civila mitraljirana iz hrvatskih aviona (srpskim je bilo zabranjeno da poleću) i tučena hrvatskom artiljerijom. Sve to su trupe Organizacije ujedinjenih nacija, a i ne samo te zločine, mirno posmatrale.

Konačno, Hrvatska je zapevala "Danke Deutschland", a na Balkanu su uspostavljene neprirodne granice, kao siguran izvor sukoba do kojih će morati da dolazi sve dok one ne budu ispravljene. Nije nepoznato da su takve granice stvarane svugde gde je trebalo da se obezbedi da moćnici, izigravajući pomiritelja, kad im to zatreba potpaljuju vatru i izazivaju sukobe.
Karta ustaških logora na teritoriji Jugoslavije
Velika preseljavanja

Ostalo je nerazjašnjeno kako je bilo moguće da stotine hiljada Srba napuste svoja vekovna ognjišta i tako Hrvatska dođe u posed njihovih imanja, čime je prisejedinila desetine hiljada kvadratnih kilometara srpske zemlje svojoj teritoriji. Ali, Hrvatska je očigledno prihvatila rizik koji sobom nosi zaposedanje tuđih teritorija, jer sigurno mora da zna da stotine hiljada ljudi neće moći da zaboravi šta im je u periodu 1991-1995. priređeno. Ničija nije do zore gorela, kažu Srbi.

Za Srbe je došao, ako nije prošao, dvanaesti čas. Dr Vojislav Nedeljković opominje da je Vuk Karayić zapisao da su Turci, posle Kosovske bitke (1389) iz Srbije odveli u Malu Aziju više od 200 000 Srba, a posle porobljavanja samo iz Bosne i Crne Gore "zasigurno dvostruko više". Dobar deo njihovih potomaka se posle četiri stotine godina vratio u Makedoniju, noseći sa sobom zvono sa crkve u Galipolju. Turci nisu uspeli da ih poturče četiri stotine godine. Josip Broz je uspeo da ih pomakedonči. Dve stotine godina se u Porti (vrhovnom državnom telu Turske), za vreme dok je Srbija bila porobljena od Turaka, govorilo srpski. Ugovor Turske sa mađarskim kraljem Ladislavom je 1495. pisan na srpskom, i to ćirilicom.
Ustaški koncentracioni i sabirni logori 1941.

Bosnu i Hercegovinu je posle anektiranja od Austrougarske napustilo više od 200 000 islamizovanih Srba, piše J. Cvijić.

Na Kosovu i Metohiji je jedna četvrtina, a u Albaniji jedna polovina Šiptara-Albanaca bilo srpskog porekla. Skadar, koji je danas u Albaniji, bio je prva srpska prestonica.

Vidinski pašaluk, danas sastavni deo Bugarske, je u 19. veku pretežno bio nastanjen Srbima, kao i čitav pojas duž jugoslovensko-bugarske granice. Danas tamo Srba nema.

Tamiški Banat je pretežno bio nastanjen Srbima. Danas u tom predelu Rumunije jedva da ima 50 do 60 hiljada Srba.

"Svi relevantni naučni podaci i sva saznanja ukazuju opet da su današnji Mađari uglavnom slovačkog i srpskog porekla", a danas u Mađarskoj jedva da ima deset hiljada Srba.

U "Srpskoj varoši" u Bratislavi Srbi su imali svoj licej sa šest razreda. Danas tamo Srba ima nekoliko hiljada.

Srba je u 18. veku bilo koliko i Engleza. Oslobađajući svoju zemlju do danas su svedeni na petnaest miliona sa onima u rasejanju. Danas ih satiru i oni sa kojima su se do juče, a mi verujemo i danas, borili za iste ideale.

Vreme je da se ozbiljno zapitamo šta nam valja preduzeti da u najskorijoj budućnosti fizički ne budemo uništeni. Vreme je da se zapitamo da li ćemo i dalje moći bez svog zvaničnog nacionalnog programa, koga nemamo već previše dugo. Hoćemo li i dalje da strančarimo i da svaki od nas u sebi gleda potencijalnog stranačkog lidera, ili da čvrsto ujedinjeni prionemo svi na posao, ne bismo li mlađima stvorili makar osnov da krenu napred. U nesreći smo učestvovali svi: neki činjenjem onoga što nisu ni trebali, ni smeli, a neki nečinjenjem onoga što je trebalo i moralo. Danas nam ostaje da konstatujemo da smo proćerdali sve ono što su naši preci kroz osam ratova stvarali uz ogromne žrtve. Stvorimo svoj nacionalni program, složimo se i krenimo sa njim, nikako ne gubeći iz vida da

SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA!

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Dubrovnik uvek srpski, ponekad latinski nikada hrvatski

Počalji od ANDJEO82 taj Uto 20 Okt 2009 - 16:55

"U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini", pisao je hrvatski istoričar Natko Nodilo

Natko Nodilo je, uz Franju Račkog, utemeljivač hrvatske istorije. Krasila ga je privrženost istini. Zaključke je donosio samo na osnovu pouzdanih izvora i nije podlegao pritiscima hrvatskih državotvoraca 19. veka, koji su od naučnika tražili da svoje radove prilagođavaju "istorijskim dokazima" o prisustvu hrvatskog naroda i hrvatskog jezika "diljem" Dalmacije, Slavonije, Srema, Like, Korduna, Banije, Hercegovine, Bosne, Baranje i Dubrovnika.
Doslednost istini Natko Nodilo je dokazao i svojim delom "Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je, o jeziku Dubrovnika, napisao ovako:
"U Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od pučana, tako od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik."

(Katoličanstvo ispovedaju i Španci, i Francuzi,i Nemci... pa ih niko zbog toga ne smatra Hrvatima)

Nodilo je bio potpuno u pravu, mada se, danas, ne bi našao niko u Hrvatskoj, ko bi se usudio da podrži ovaj njegov naučni sud. Priznavanjem Dubrovčana katolika za Srbe, bilo bi srušeno sve u temelju zvanične hrvatske istorije, pa i tvrdnja o "povjesnom pravu" hrvatske države na ovaj grad sa srpskim stanovništvom i srpskom civilizacijskom baštinom.

Dubrovački dokumenti otkrivaju da je zvanični jezik Republike bio latinski, ali se, pored njega, pominje i domaći jezik; nekad kao srpski, nekad kao ilirski, nekad kao slavinski, nekad kao vlaški, ali nikad kao hrvatski.

To što su Dubrovčani ispovedali katoličku veru, kao i Hrvati, ne govori ništa o

srodnosti Dubrovčana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleđu. To je činjeno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluostrva. Ne znamo da li se iko, temeljno, bavio istorijskim fenomenom da je jedino Srbima zabranjeno da ispovedaju katoličku veru!?

Da bi ovo bilo primamljivo i značajno istraživanje, opominje nas i činjenica da su katolici Dalmacije, Slavonije, Hercegovine, Bosne, Dubrovnika i drugih srpskih krajeva, sve do prvih decenija 20. veka, sebe smatrali Srbima. Vremenom su svi oni postali "Hrvati" i među njima nema više onih koji se osećaju Srbima.

Institucije Katoličke crkve ne bi same uspele da prevedu Srbe, sa velikog područja, na katoličanstvo, pa onda da ih pohrvate, da im nisu pomagale navedene katoličke države: pritiscima i privilegijama, a i kroz prosvetnu, kulturnu i informativnu delatnost. Ove države su, radi preobraćanja Srba katolika i Srba pravoslavaca u Hrvate, posezale i za golom vojnom i policijskom silom, što je dostiglo vrhunac u oba svetska rata, kad je ovo pomagala i Nemačka. Dubrovčani su se dugo opirali uknjiženju u hrvatsku rubriku, jer nisu pristajali na tako nešto, samo zbog toga što ispovedaju kato-ličanstvo. Na kraju, tu veru ispovedaju Nemci, Italijani, Španci, Francuzi i drugi narodi i nikom ne pada na pamet da ih zbog toga, smatra Hrvatima!

Dubrovčani nisu dozvoljavali da ih religija sputava u narodnom osećanju. Za srpstvo su se borili javno, književnošću, prosvetom, štampom, kao i delatnošću u različitim društvenim organizacijama. Činili su to iako su protiv sebe imali i Vatikan, i mletačku, i mađarsku, i austrijsku, i nemačku, i hrvatsku vlast; u svakom periodu neku od njih, ili više njih - odjednom.

Zanimljiv je primer pokušaja pohrvaćenja Dubrovčana katolika u ne tako davnom vremenu - 1901. godine. Hrvatski državotvorci su i godinama pre toga svojski radili na tom poslu. Između ostalog, bacili su oko i na "Zavod Svetog Jeronima" u Rimu, kojeg su osnovali i izdržavali Srbi Dubrovčani. Papa Lav Trinaesti je bio uveren da su Dubrovčani, početkom 20. veka, već bili pripremljeni za prevođenje u hrvatstvo, pa je, svojom bulom, ovaj zavod preimenovao u "Hrvatski zavod Svetog Jeronima".

Dubrovčani katolici su žestoko protestvovali protiv ove odluke pape Lava Trinaestog. Papa je ustuknuo. Bojao se, tada, duže polemike o suštini srpstva i hrvatstva, a i rasprave o pravoslavlju i katoličanstvu. Poslao je pismo Dubrovčanima katolicima, obaveštavajući ih da se iz imena ovog zavoda briše dodata reč "hrvatski". No, i posle ovog izvinjenja, papa je i dalje strahovao od pokretanja javne rasprave o narodnosti i jeziku Dubrovčana, pa im se obraća, kao Srbima katolicima, telegramom i 1903. godine.

Pismo i telegram pape Lava Trinaestog Dubrovčanima objavljeni su u srpskom listu "Dubrovnik", ali su ti brojevi godinama traženi i uništavani od strane budnih graditelja hrvatske države i nacije, pa je pitanje da li su, pored onih u arhivi Vatikana, ovi a tekstovi Lava Trinaestog igde još sačuvani.

Pohrvaćenje Srba Dubrovnika i Srba drugih srpskih krajeva činjeno je krađama, između ostalog, lirskih i junačkih narodnih pesama, koje su skupljali Srbi katolici, pa čak i katolički sveštenici. Te pesme je Matica hrvatska objavljivala kao "hrvatske narodne pjesme". Ovakav postupak Matice hrvatske podstakao je Dubrovčanina katolika (Srbina) Luju Vojnovića, brata pesnika Ive Vojnovića, da u srpskom listu "Dubrovnik" (1897, u broju 35) napiše oštru kritiku Matičnog postupka, proročki nagoveštavajući iščezavanje Srba katolika, uz genocid Hrvata nad Srbima. On svoj članak zaključuje ovim rečima:

"Srbe preko Drine! I ta se lozinka slijepo sluša i slušaće se do onog usudnog dana koji mora da dođe, kad će jedan veliki katakli-zam oboriti sve te umjetne ograde, ili... ili, jaoh, porušiti i posljednje bedeme narodne srpske zgrade i tada će - Hrvati biti zadovoljni!
Herostrata (potpaljivač Artemidinog hrama u Efesu) će pomenuti Kliomuza zaštitnica istorije." TAMO GDE UMIRU ČEMPRESI, A PIOPE ĆUTE
OD SRPSKOG DUBROVNIKA OSTALI SU GROBOVI NA MIHAJLU
"Ja ćutim da mi u žilama teče srpska krv onih Vojnovića koji, po srpskim i ruskim poljanama, do naše dobe, mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda. Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavan njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda", piše Lujo Vojnović, zgađen pohrvaćivanjem Dubrovnika, Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića, žaleći i hrvatski narod, kome je "u žile uštr¬can otrov ludila i gonjenja."


Novokomponovani biznismen koji je svoj brzo stečeni kapital smestio na Kipar i otvorio nekoliko firmi za pokriće, vozio je u naj-novijem modelu "audija A8 VL6", po najvećoj gužvi i kiši, svoju pevaljku na depilaciju.
- Je l' su ti i babu ovako vozili na brijanje ili si se sama čupala međedu - nežno se nervirao.
Sa radio aparata čula se vest da će uskoro da proradi feribot između Crne Gore i Dubrovnika.
- Ja volim Dubrovnik - zapišta pevaljka koja je krenula na depilaciju. - Ćut! - izvadi mobilni marke erikson, zakoči auto i okrene kuma.
- Kume, lave, imam i domovnicu i šahovnicu i putovnicu, rezer-viši mi mesto za prvo putovanje onim brodom od dva i po sata do Dubrovnika. Kume, sredimo mi to, kume... ne čujem, te dere se ova stoka okolo mene.
A oko njega su umorni službenici trubili svojim krševima ne bi li ga pokrenuli iz leve trake mosta. - Stao sam iz bezbednosti saobraćaja, konju jedan - reče novokomponovani.
I ... jednostavno, možda je taj veseli ljudoliki predstavnik najnovije faze dvadesetog veka kod nas, predak nekih budućih ljudi koji će da ostave dublji trag u istoriji i kulturi srpskog naroda. Dubrovnik je za takve finansij-sko-duhovne poduhvate oduvek bio idealan

grad. Priča, kako bi rekao onaj iz "audij", "pije vodu" i ima dokaz u istoriji. Užički knezovi postaju konti Prevedre Republike
Naime, raspadom Despotovine, preci Iva i Luja Vojnovića, užički knezovi, pobedioci mnogih bitaka, koji su predali 1699. Veneciji Trebinje i Popov-sku oblast
(Miloš i Vojin Vojnović) su od Prevedre Republike dobili priznanje plemstva. Neko od kneževa užičkih je svoju imo-vinu - kao ovaj iz "audija" - smestio u Dubrovnik.
Kupio je, nekim svojim vezama, u XV veku, od mletačkog patricijata članstvo u patricijatu. Očigledno je imao dobre veze, pošto je u Dubrovačkoj Republici postojao čvrst zakon (kako piše Mato Lisičar u predgovoru "Dubrovačkoj trilogiji" Iva Vojnovića, iz 1918. godine):
"Po odredbi senata u Dubrovniku nije se mogao nastaniti čovjek pravoslavne vjere. Tu odredbu nije senat učinio iz vjerskih obzira, nego iz bojazni, da se ne bi Hercegovci u gradu obogatili i tako preoteli vlasteli trgova-nje po unutrašnjosti."
U XV veku, tačnije 1446. godine, nestaje poslednji pravoslavni sveštenik Božidar Proković sa Mljeta, nastanjen u manastiru Sv. Bogorodice, koji je zaveštao knjaz Stevan Prvovenčani. U prvoj polovini XVIII veka rođeni Dubrovčanin, čovek blizak caru Rusije Petru I, Savo Vladislavić, dolazi 1717. da obiđe svoju majku. Od senata je tražio dozvolu da na svom posedu na Posatu, izvan dubrovačkih zidina, podigne crkvicu i drži službu. Senat mu dozvoljava dizanje crkvice, ali da ne može obred da se vrši na šizmatičkom običaju. Savo Vladislavić odlazi iz Dubrovnika ne pozdravivši se ni sa kim.
Znači, Dubrovačka Republika je bila strogo katolička i nije bilo dozvoljeno drugoj veri da ima javno svoje molitveno mesto, pa ni pravoslavnoj. Narod u Konavlima i na Pelješcu, davno je prihvatio rimokatoličku veru, ali je zadr-žao svoju srpsku etničku svest.
"Mi Dubrovčani, Srbi po poreklu iako se nigda pa nigda nećemo pretopiti u Hrvate, a to nije nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o nekakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahrobizam, a s druge strane ljubimo Hrvate kao braću rođenu, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našim saplemenicima, stupiti istom se pojavi prilika, u zajednicu Jugoslavensku" Nikša Gradi
Dubrovnik plaća porez Hilandaru
Tragovi postojanja Srba u okolini Dubrovnika, na Pelješcu i Konavlima su brojni. Oko polovine XIII veka u Stonu, u manastiru Sv. Bogorodice, sahranjen je praunuk kneza Miroslava. Onoga Miroslava čije je jevanđelje pronađeno u Bijelom Polju i na čijim koricama je kaluđer koji ga je prepisivao napisao: "Bože pomozi mi da ujasnim reči."
Na Pelješcu se upotrebljavala ćirilica, podaci iz 1427. godine.
Za Pelješac je vezan momenat koga iznosi Vladimir Ćorović u knjizi "Sveta gora i Hilandar". Car Dušan je dao Dubrovčanima Pelješac 1334. godine, uz obavezu da svake godine daju određenu novčanu naknadu.
Đurđeva ćerka Mara, udata za turskog sultana, zamolila je Dubrovčane da svoje obaveze isplaćuju manastiru Hilandaru. Sličnu molbu je uputio i poturčeni sin Herceg Stjepana, Ahmet-paša, pa su Dubrovčani sve do 1808, do pada Republike, isplaćivali Hilandaru svoj dug.
Mlečani su Dubrovčane hvalili zbog pedantnosti da na svom prostoru nemaju ni jedno šizmatičko obeležje i služenje pravoslavne vere. Mada oni sami su pravoslavce

tolerisali iz čisto praktičnih razloga, jer su im bili potrebni za tuču sa Turcima.
Izuzetak je bio, u jednom kritičnom periodu, na izdisaju Republike, ruski konzul Fonton, inače katolik, ali čiji je poseban zadatak i uživanje bilo da nervira dubrovačku vlastelu. Tražio je da mu na imanju sagrade kapelicu i da ima popa. Pošto su se Dubrovčani mnogo uzdali u veze sa Rusijom da ih izbavi od Napoleona, konzulu Fontonu su napravili kapelicu i doveli popa Lazara Ljubibratića, iz Crne Gore.
To je bio jedini izuzetak, naravno, iz čistog koristoljublja.
Pojava Hrvata u 19. veku
Priča o porodici potomaka užičkih knezova, pobedioca mnogih bitaka, Ivi i Luju Vojnoviću, sinovima Konstantina Vojnovića - na čijoj bakarnoj ploči na Mihajlu ("Umiru čempresi i čijope tamo ćute") piše: "rogjen 2. marta 1832 vmr'o 20. maja 1903 ovdje ćeka vrskrsnvćelo" inače pravnika i istoričara, člana Dalmatinskog sabora, Hrvatskog sabora i člana JAZU - i majke Marije plemenite Serolji, Dubrovkinje, u stvari je priča o diplomatskoj spretnosti, i istetoviranom zvuku gusala ili već nekog sličnog srpskog instrumenta u srcu.
Krici, čijopa, mir čempresa na Mihajlu, tamni kiparisti i osvetljeni dubrovački saloni bili su previše slabi da, u već isklesanim psihološkim likovima potomaka Vojnovića, skrajnu svojom otmenošću, riku nekog zanesenog srpskog pevača.
Prećutni sporazum o poštovanju nacionalnog biva prekinut pedantnom akcijom državne politike Austrougarske, uz pomoć rimokatoličke crkve i kasnijim ubacivanjem u igru rezervnog igrača (sporazum Cvetković-Maček) koji počinju žestoko i trajno u Dubrovnik, Konavle, Pelješac... da tetoviraju hrvatstvo. U tu utakmicu bez razmišljanja, sa krvlju preživelih sa Kosova polja koja se uzburkala, i retorikom i obrazovanjem stečenim u zapadnim zemljama, uvređenih nacionalnih osećanja uleće - Lujo Vojnović.
Da bi stvar bila jasnija katoličko Konavle i ostala dubrovačka okolina nije znala za hrvatstvo, do druge polovine XIX veka.
Austrijski statističar, Karl fon Cernig, je u popisu stanovništva Dubrovnika i njegove okoline tj, Konavla i Pelješca 1851. i 1857. napisao - Srbi.
Čak i koloritni austrijski diplomata, Benjamin Kalaj, koji svoj intimni razvojni put ima od srbofila do srbofoba, (krsti se u Beogradu kao konzul u pravoslavnu veru i naziva Srboljub, pa naglavce uskače u drugu etapu svoga života pre nego što smišlja
i ustanovljava kod Hrvata srbomrzačke floskule koje se i danas koriste, u vreme dok se još nije ošamutio interesima austrougarske vlade, Dubrovnik naziva srpskim gradom.
Srbi katoličke vere
I tako dalje i tako dalje. Dubrovnik je očigledno služio za raznorazna potkusurivanja. Dok se za finim stolovima vodila politika u dubrovačkim salonima je postojala raspetost između slobode i zavisnosti, između trampe i stapanja.

Srbi katolici nisu se odricali svoga srpskog imena i pokušavali su u mnogo navrata, ne da ga sačuvaju, već da ga potpuno zaštite i spreče nagli ulaz hrvatskog u Dubrovnik. Čuvajući srpsko ime, čuvali su i ovaj grad koji je bio u večnom dosluhu mora i zidina, kao i trgovine i politike.
Najtačnije je problem artikulisao Lujo Vojnović, mlađi brat Iva, rođen u Splitu 15. aprila 1864. godine, u pismu Nikši Gradiju koji je izda-vao časopis "Glas Dubrovački", i koji se nedvosmi-sleno opredeljivao za južnoslovensku koncepciju.
Nikša Gradi piše:
"Mi Dubrovčani Srbi po poreklu iako se nećemo nigda pa nigda pretapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi prilika u zajednicu Jugoslavensku."
Zbog jugoslovenske orijentacije list je često bio zabranjivan i dospeo je u finansijsku krizu.
Lujo Vojnović 4. maja 1886. piše Gradiju:
"Nastojte svim Vašim silama da vaš list ne propadne (...) Kogod može u Dubrovniku neka žrtvuje štogod (...) Promislite molim vas, koja bi blamaža bila da ovaj list koji je napisao vašom rukom cijeli jedan ozbiljan program na svoje čelo, da taj list koji se plemenito bori u našem Dubrovniku proti poplavi kukavnosti i nacionalističke intolerancije, da taj list najednom prestane izlaziti."
Čovek sa oba srpska dvora
Lujo Vojnović je pravo studirao u Zagrebu, diplomirao i doktorirao u Gracu, službovao kao sudski činovnik u Zagrebu, zatim kao advokatski pripravnik u Sarajevu i Trstu, a od 1894. do 1896. imao advokatsku kancelariju u Dubrovniku, 1896. postaje sekretar crnogorskog kralja Nikole a zatim crnogorski ministar pravde i reformiše sudstvo Crne Gore. Opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, bio je od 1901. do 1903, a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Alek-sandra u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpskobugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. U vreme 1910. godine, kada je plamsala ogorčena borba između dva kandidata za splitskog poslanika Reichsrat-a (Austrijski parlament), Ante Trumbića i Josipa Smodlake, koji se deklarisao za ujedinjenje jugoslovenskih naroda izvan austrijskih okvira, "Splitsko jedinstvo" proziva Luja Vojnovića kao čoveka Srbina u Dalmaciji čiji su preci nekada bili pravoslavni a roditelji im prešli u katoličku veru, gde ga upozoravaju da se "ne nalazi na strani svojih slavnih predaka, oca i brata", na šta im Lujo Vojnović odgovara i time i definiše ceo problem i samog sebe:
"To je već treći ili četvrti put što jedan hrvatski list šalje topli poziv "izgubljenoj ovci". Do sada sam uvijek šutio jer nijesam nikome priznavao, kako ne priznajem ni sada, pravo da me interpeliše o mojim narodnim osjećanjima. Ali sada ne mogu i ne smijem, jer bih bio rad da javno mnijenje primeni na mene oni talijansku: "Chi tace conforma". Red mi je dakle izjaviti vam da se u porodici koja broji najmanje 500 godina istorije, kako je moja, tradicije ne broje, na kratke periode od 30 godina, ma kako te kratke perijode slavne i časne bile. Pun udivljenja za javni rad moga oca (rad koji je nekada u drugom obliku bio i Srbima i Hrvatima zajednički) - ja ćutim da mi u žilama struji srpska krv, ona ista što je strujala u žilama kneza Vojislava Vojno-vića, velikoga dvorjanika Cara Uroša V, kneza Nikole Altomanovića; Vojno-vića, antagoniste cara Lazara; kneza Miloša Vojnovića, sestrića Dušana cara Silnoga i mnogijeh drugijeh Vojnovića koji po srpskijem i ruskijem poljanama sve do naše dobe mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda.
Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavni njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripraven dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda."
"A da otvoreno rečem, dosadila je našem narodu zloupotreba imena Hrvat... Sva su imena istorijska isključivo hrvatska, sve je zasebno, čak je i književni jezik bez i malo uticaja Srba, Bošković je Hrvat samo to, Gundulić je Hrvat, svi dubrovački pisci su isključivo Hrvati... Oni se ponašaju kao neodgovorna deca, a zaboravlja se kad se deca igraju žigicama ne zapale lako samo svoju kuću, nego i susedovu. " Lujo Vojnović
Dalamacija postaje "rvacko primorje"
Na pohrvaćivanje Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića i normalno Dubrovnika, Lujo Vojnović piše listu "Vreme", 30. januara 1938. godine:
"A da otvoreno rečemo dosadila je našemu svetu zloupotreba imena Hrvat, hrvatski, ta zloupotreba ne dolazi iz jedne narodne potrebe, ona izvire iz logora izvesnih elemenata koji sa nevjerovatno vještom propagandom iskoristiće beskonačnu bezazlenost hrvatskih masa, sa hipnotičkom moći odvratili narod od njegovih životnih potreba i ucrtali mu u žile otrov ludila, gonjenja. Do reke koja deli Srbiju od svega što je strogo centralistički Hrvatsko, i na tom prostoru rovarnica neprestano radi, malj na nakovnju ponavlja neprestano jedan jedini plemenski ton. Ogradio se najpre plot, pa se ogradila ograda, najzad zid nalik na onaj kojim Kinezi branijahu od nasrtaja Mongola i eto tu, Dalmacija više nije Dalmacija nego rvacko primorje. Može li se zamisliti veće centralizacije, sva su istorijska imena isključivo hrvatska, sve je zasebno, čak i književnost i jezik bez i najmanjeg uticaja Srba, ali velika i velikog reformatora Vuka. Bošković je Hrvat i samo to, jer su pokatoličeni Hercegovci (Hrvati), Gundulić je Hrvat, svi su dubrovački pisci samo Hrvati. Hrvatski kralj Tomislav je bio gospodar Dubrovnika itd, itd, mi ne znamo koja naročita znamenitija, ekskluzivnija svojstva na taj fragment slovinstva više od velikog skupnog slovinskog imena koje su se isključivo priznavali i Bošković i Gundulić a koji su dalmatinski Vikingi zadavali teške udarce i samom krilatom lavu. Sve radnje su ofanzivne, agresivne, izazivačkog karaktera, iz čega se vidi da nisu spontano nikle iz proste hrvatske duše. Oni se ponašaju kao neodgovorna deca, a zaboravlja se kada se deca igraju žigicama ne zapale tako lako i svoju kuću nego i susedovu. Za Ruđera Boškovića je jedini zavičaj Dubrovnik a jedina otadž-bina je južno slovenstvo i sloven-stvo, jedino ose¬ćanje. Zar je to tako neznatna stvar da se preko nje tako prezrivo prelazi."
Verski obračun je prešao na nacionalni, a pokatoličene Srbe izgledalo je veoma lako prevesti u Hrvate.
Prvi svetski rat Luja Vojnovića zatiče na Cetinju, a vlada Srbije ga upućuje u Rim gde od 19 14. do 1917. brani naše interese. U Versaju, na mirovnoj konferenciji, učestvuje kao član jugoslovenske teritorijalne delegacije. Pred II svetski rat bio je kraljevski senator. Odlikovan mnogim domaćim i stranim odlikovanjima. Drugi svetski rat ga zatiče u Zagrebu, a ratne godine provodi povučen iz javnog života, radeći na svojim delima. Umire u Zagrebu 18. aprila 1951. Sahranjen na Mihajlu gde počivaju roditelji i brat Ivo.

"Smrt Majke Jugovića"
Priča Iva Vojnovića, Lujovog brata rođenog 9. oktobra 1857. u Dubrovniku, nešto je drukčija. Prava je završio u Zagrebu, proveo četiri godine u administrativnoj službi po Hrvatskoj i sedam u Dalmaciji. Dramaturg Narodnog kazališta u Zagrebu je postao 1907, i ostao na tom mestu do ratova.
Priča Iva Vojnovića počinje u Splitu, kada je ostarelom Vuku Karadžiću recitovao "Smrt Majke Jugovića."
Dubrovački saloni su ugradili u njega pojam borbe za slobodu i samostalnost, mrke tonove raspada Republike i plemstva, svedočenje pred najezdom novih drukčije sklepanih ljudi koji otimaju i naglo se bogate u momentima dok staro plemstvo, ubajaćene krvi, potpuno iščezava sa životne pozornice. I, na prvi pogled, Ivo Vojnović je nežni pesnik i dramski pisac o teškim momentima jednog veličanstvenog grada. Samo na prvi pogled. Međutim, Ivo Vojnović je, ne samo umeo nego očigledno i morao, da se zadubi u prošlost svoga naroda i da izrazi na sceni i u poemi, srpski nacionalni idealizam.
Nadahnula ga je, normalno, Kosovska tragedija. Ivo Vojnović je 1906. opevao smrt Majke Jugovića. U Beogradu je igrana usred aneksione krize i bila je nešto mnogo više nego književni događaj - bila je značajna nacionalna manifestacija.
Kosovo i dalje tinja u Ivi Vojnoviću. Proslavlja majku tvrda srca u "Lazarevom vaskresenju", što je odjek stradanja srpskog na-roda u negdašnjoj Staroj Srbiji i Makedoniji. Igrana je prvi put 13. maja u Beogradu, posle pobede nad Turcima.
Kroz oba dela, kao "Ekvinocija", i "Imperatixom", Vojnović priča priču o stradanju i želji za lepotom i slobodom.
Na samom početku svetskog rata dobija šansu da kroz patnju dokaže svoju težnju za lepotom i slobodom. Zatvoren je u sinjsku tamnicu zato što je prisustvovao premijerama svojih komada koji slave osvećeno Kosovo. Nesaslušan i nesuđen, on mesecima podnosi fizičke i moralne muke. Dirljiva uspomena na njegovo robovanje je susret sa Onisimom Popovićem u sinjskoj
tamnici.
Ostvarenje nacionalnog sna je dočekao ovenčan lovorikama sa proslava svoje šezdesetogodišnjice u Zagrebu i Pragu. Povlači se u Duborovnik, vraća opet čijopama i kiparisima, karneval- skom ćeretanju i salonskoj ozbiljnosti.Umire 1929. godine i sahranjen je na Mihajlu.
I... jednostavno, Dubrovnik u kome je do pada Republike bio jasan odnos i mesto Srba, početkom XX veka, kada austrougarska hoće da mu zalepi prefiks hrvatski, napokon ostvaruje tu težnju - trenutno tamo Srba gotovo da nema.
Raskošna scenografija više neće da bude pozornica nepredvidljivih i uvek zanimljivih srpskih karaktera. Sada će po raskošnoj scenografiji da šetaju sindikalne organizacije i pokazuju mesta koja su nekada bila živa i u kojima se nešto dešavalo. Grad je konačno umro, toliko da pesma Tereze Kesovije, uvek mlade i nasmejane, sem kad priča o četnicima, ne može da mu da transfuziju.

ANDJEO82
Član
Član

Pol : Muški Broj poruka : 332
Poena : 556
Reputacija : -16
Datum upisa : 20.10.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpska Pravoslavna imena

Počalji od Sponsored content Danas u 17:39


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu